„Đurđevdan je, a ja nisam s onom koju volim…“ Nekako je, uz obeležavanje narodnih običaja, i ova pesma ušla u tradiciju vezanu za jednu od najvećih srpskih slava.
Obradio ju je Goran Bregović, objavljena je na albumu „Bijelog dugmeta“ iz 1988. godine, a znate li kako je nastala?
Postoje dve verzije priče.
„Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni“… Verzija Gorana Bregovića ušla je u đurđevdansku tradiciju, ali i u kafane, pa se uz nju, kad nas tuga i boemsko raspoloženje ponesu, lome čaše i flaše i kada nije slava.
Međutim, ako je verovati profesoru Žarku Vidoviću, istoričaru umetnosti iz Sarajeva, pesma Đurđevdan nastala je u nemoći, očaju i užasu – u vozu smrti, koji je zarobljeni narod vozio za Jasenovac.
Vidović je te 1942. imao 20 godina. Kao dobrovoljac učestvovao je u Aprilskom ratu 1941, a nekoliko meseci kasnije uhapšen je u Sarajevu i od tada je bio u ustaškom zatvoru. Prema njegovom svedočenju, 6. maja 1942, na Đurđevdan, našao se u vagonu voza kojim su zarobljenici deportovani za zloglasni koncentracioni logor.
„Izveli su nas iz zatvorskih ćelija u ranu zoru. Pamtim, bilo je ledeno jutro, a ustaše su komentarisale da su Srbima pripremile pravi Đurđevdanski uranak“…
Nagurali su ih u stočne vagone, bez hrane i vode. U opštem haosu, strahu i neizvesnosti, jedan od zarobljenika, za koga se tvrdi da je bio član sarajevske „Sloge“, iz ponosa i prkosa je zapevao „Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurđevdan je!“. Pesma se pronosila od vagona do vagona.
Ustaše su, da ih ne bi slušale, zatvorile šibere na vagonima, a zatvorenici su ostali bez vazduha na malom prostoru, zbijeni jedni do drugih. Od 3.000, koliko ih je krenulo iz Sarajeva, u Jasenovac je stiglo 2.000 duša. Svaki treći je umro – od gladi, žeđi, iscrpljenosti, bolesti. A pravi pakao tek ih je čekao…
„Malo je poznato da je veliki hit ‘Đurđevdan’ zapravo stara predratna pesma koja bi možda do danas bila zaboravljena da nije bilo jednog sudbonosnog voza i jezivih zločina počinjenih u Jasenovcu za vreme Drugog svetskog rata. To da smo je pevali na putu za logor posle rata se dosta spominjalo, pa je Bregović uzeo pesmu, obradio je novim stihovima i tako je postala poznata. I prvobitne reči su bile o ljubavi, ali tek ju je Bregovićeva verzija učinila planetarno popularnom“, tvrdio je Vidović, koji je preminuo 2016. godine, prenosi Kurir.
Postoji i druga verzija priče o tome kako je nastao „Đurđevdan“. O tome je sam Goran Bregović svojevremeno govorio za RTS.
Emir Kusturica je 1988. godine snimao „Dom za vešanje“ i angažovao lidera „Bijelog dugmeta“ da napravi muziku za ovaj film.
„Pesme su čudna živa bića. To kada je pod tvojom kontrolom, još i nekako, ali se posle otme i živi taj život, kao „Đurđevdan“, koji je pravljen za Kusturicu, za „Dom za vešanje“, pa sam onda pravio prepev za ploču „Bijelog Dugmeta“ kao jednu malu ljubavnu pesmu.“
Album pod nazivom „Ćiribiribela“ takođe je objavljen 1988.
„Nažalost, nikad nisam napisao na ploči, ta pesma je zapravo mali omaž Đorđu Balaševiću, jer je ishodišni stih za tu pesmu Balaševićev stih „kada nisam s onom koju volim“. Ništa, jedna mala ljubavna pesma, sve ostalo oko toga je „Đurđevdan“ zaslužio životom mimo mene“ rekao je Bregović.
Pomenuti stih je iz Balaševićeve čuvene „Priče o Vasi Ladačkom“, dok je melodija preuzeta iz tradicionalne romske pesme „Ederlezi“.
Dobila je naziv po Hederlezu, prazniku kojim balkanski Romi slave povratak proleća, a odnosi se i na Svetog Đorđa.
IZVOR: B92 I FOTO: PRINTSCREEN
