Kada narodna nošnja postane istorija: Srpkinja koja je balkansku tradiciju iz svojih vitrina donela pred američku publiku
Dok većina ljudi u starim nošnjama vidi tkaninu, vez i nakit, Biljana Regan u njima vidi živote. Svaki bod za nju je jedno slovo, svaka kecelja jedna neispričana priča, a svako oglavlje svedočanstvo o ženama koje su svoje uspomene ušivale u platno.
U njenoj kući u američkoj saveznoj državi Merilend danas se nalazi više od 100 kompletnih originalnih narodnih nošnji i preko 3.000 pojedinačnih eksponata iz Srbije i Balkana, nastalih krajem 19. i početkom 20. veka. Po obimu i autentičnosti, to je jedna od najvećih privatnih kolekcija balkanske etnografske baštine u Sjedinjenim Američkim Državama.
Ali, priča o ovoj neobičnoj zbirci počela je mnogo pre Amerike.
„PRVO SAM DONOSILA NA SVET DECU. DANAS DONOSIM NA SVET NOŠNJE.“
Biljana je po profesiji babica. Dugi niz godina radila je u porodilištu u Šapcu, a zatim i u Libiji, pre nego što ju je život odveo u Ameriku. Danas kaže da se njena profesija nije promenila – samo ono što „rađa“.
„Ja sam po struci babica. Prvo sam donosila na svet decu. Danas donosim na svet nošnje. I jedno i drugo se rađa u krvi, u znoju, u tišini i traži iste ruke – strpljive, tople, koje znaju da sačekaju.“
Njena ljubav prema tradiciji počela je sasvim slučajno, još kada je bila devojčica.
„Dugo nisam razumela da se sudbina ne bira na velikim raskrsnicama, već tog jednog običnog septembarskog dana 1978. u mom rodnom Šapcu.“
Dok su njeni vršnjaci izlazili na korzo i slušali rok muziku, otac Jovan odveo je nju i mlađeg brata u Kulturno-umetničko društvo „Abrašević“.
„Petnaest godina sam mislila da je to samo hobi. Nisam ni slutila da mi je otac tog dana zauvek promenio život i da ću narednih petnaest godina sa ansamblom proputovati gotovo celu Evropu pronoseći dušu svoje zemlje.“
OD ŠAPCA, PREKO PUSTINJE, DO AMERIKE
Životni put vodio ju je kroz ratne devedesete, rad u šabačkoj bolnici, potom sedam godina u Libiji, a zatim i u Ameriku.
Tek hiljadama kilometara daleko od Srbije, kaže, shvatila je pravu vrednost onoga što je ponela iz detinjstva.
„Tek ovde, u Merilendu, šest hiljada kilometara od Mačve, razumela sam i majku. Ona nije vezla. Ona je pisala. Bod je bio slovo. Kecelja – rečenica. Vez – pismo koje se ne šalje poštom, već se ostavlja u nasleđe.“
Jedna stara fotografija njene bake u mačvanskoj nošnji zauvek je promenila način na koji posmatra tradiciju.
„Ja sam kao dete gledala izbledelu sliku bake u nošnji iz rodne Mačve i u njoj tražila sebe. Danas ljudi ulaze u moju kuću – Amerikanci koji nikada nisu bili na Balkanu i naša deca rođena ovde – i u toj istoj nošnji traže isto. Sebe.“
Tada je, kaže, shvatila da kolekcija više ne pripada samo njoj.
„Kolekcija više nije samo moja i mora da se podeli.“
PRIVATNI MUZEJ U KOME SVAKI PREDMET IMA SVOJU BIOGRAFIJU
Godine 2012. osnovala je Udruženje za očuvanje srpske kulture i tradicije u Americi, danas poznato kao Balkan Roots LLC, sa željom da bogatu kulturnu baštinu Srbije predstavi američkoj publici.
Njena kuća pretvorena je u pravi privatni etnološki muzej.
„Naša kuća u Merilendu je danas pravi privatni etnološki muzej sa preko 100 kompletnih originalnih narodnih nošnji i više od 3.000 pojedinačnih predmeta – od jeleka, kecelja i oglavlja, do nakita, ćilima, preslica i čutura.“
Najstariji eksponat u zbirci je kosovsko džube iz 19. veka, dok svaki predmet nosi svoju priču o ljudima, običajima i vremenu u kome je nastao.
„Kad uđete, pomislićete da ste zalutali u mali muzej negde u Srbiji.“
Biljana ne restaurira predmete da bi izgledali novo.
Naprotiv.
„Nošnje ne prskam parfemom. Ako na njima ostane miris dima iz 1930. – neka ostane. To je jedini parfem koji ne može da se kupi.“
VIŠE OD 70 IZLOŽBI – SRBIJA NA SVETSKOJ KULTURNOJ MAPI
Njena kolekcija predstavljena je na više od 70 izložbi i revija širom Amerike.
Publika ju je upoznala u Ambasadi Srbije, Ambasadi Francuske, Ambasadi Hrvatske, Reagan Building-u, Svetskoj banci, HistoryMiami muzeju, kao i u čuvenoj Woodrow Wilson House, gde je među predstavnicima 59 država predstavljala Srbiju na diplomatskoj izložbi „Fashioning Power, Fashioning Peace“.
Posebno mesto zauzima i manifestacija „Passport DC“, gde je kroz narodne nošnje predstavljala bogatstvo juga Srbije.
„Ja ne pravim izložbe. Ja pravim mostove između tamo i ovde, između nekada i sada.“
NAJVEĆA NAGRADA NIJE PRIZNANJE – VEĆ OSMEH DECE
Za svoj rad dobila je nagradu „U duhu Tesle“ Tesline naučne fondacije u Njujorku, uvrštena je u Enciklopediju nacionalne dijaspore, dok je monografija „Bilo jednom u Merilendu – deset godina kolekcije“, koju je napisao novinar Ivan Kalauzović, trajno uvrštena u fond Kongresne biblioteke SAD.
Ipak, priznanja joj nisu najvažnija.
„Najveća mi je radost kada vidim našu decu rođenu ovde, koja govore engleski, a sa ponosom oblače nošnju svojih predaka.“
Udruženje koje vodi okuplja ljude različitih vera i nacionalnosti.
„Ono što nas spaja mnogo je veće od onoga što nas razdvaja.“
PORODIČNA PRIČA KOJA TRAJE
U ovom poslu nije sama.
Veliku podršku pruža joj suprug Džon, koji je, kako kaže, od prvog dana razumeo njenu misiju.
„On mi je dao vetar u leđa da u tuđini pronađem sebe i osetim se kao kod kuće. Zahvaljujući njemu radim ono što volim, a on uživa istim žarom kao i ja.“
Priču nastavlja i sin Stevan, koji komponuje muziku za njene modne revije.
„Tako se priča nastavlja – kroz dva glasa i treći koji tek dolazi.“
„Ako zaboravimo ko smo, kako ćemo znati kuda idemo?“
Na pitanje zašto već više od decenije ulaže toliko truda u očuvanje kulturnog nasleđa daleko od Srbije, Biljana odgovara bez razmišljanja.
„Ako zaboravimo ko smo, kako ćemo znati kuda idemo? Mi koji smo izabrali da život gradimo daleko od matice, poneli smo deo Srbije sa sobom. Da je očuvamo, da je negujemo i bar delić bogate kulture i duha svog kraja približimo drugima.“
Na kraju razgovora vraća se na misao kojom opisuje svoj životni put.
„Tada znam – babica je opet donela nešto na svet. Jer tradicija nije ono što stoji u vitrini pod staklom. Tradicija je ono što diše. I dok diše – živećemo i mi.“
PIŠE: ANA VELJKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
