Mario Milošević je art direktor košarkaškog kluba Portland Treil Blazers. Za ovu sezonu jednog od uspešnijih košarkaških klubova uradio je dizajn dresova, logotipa, kao i parketa! Šta bi više mogao da poželi mlad, uspešan i ambiciozan grafički dizajner? Ipak, postavio je sebi novi, drugačiji izazov i uspeo – sada je njegova zastava ispred Rokfeler centra u Njujorku! Stoji među 192 zastave iz celog sveta, pored radova najpoznatijih svetskih dizajnera, kao što su Kas, Džef Kuns i Marina Abramović.
Autor si zastave koja je postavljena ispred Rokfeler centra u Njujorku. Kako si to uspeo?
Velika je to čast za mene. Slučajno sam video konkurs za zastave u Njujorku, pre nekoliko meseci i prijavio sam se, pre svega zbog izazova, ali i zabave radi, jer znao sam da je tu konkurencija ogromna. Na taj konkurs se javljaju dizajneri sa svih kontinenata, mnogi od njih baš renomirani. To je „The flag project“ Rokfeler centra Njujork. Odlučili su da, umesto zastava zemalja sveta, koje tu stalno stoje, ovog meseca postave 192 zastave koje su dizajnirane, koje predlažu sami autori. Pristiglo je nekoliko hiljada radova. Moja zastava izabrana je kao jedna od 192 i sada je postavljena na platou ispred Rokfeler centra u Njujorku. Može svako da je vidi, biće tamo do 16. avgusta.
Koja je bila tvoja ideja? Šta misliš da je tvoj rad izdvojilo, u odnosu na hiljade drugih radova?
Ljubav prema Njujorku je ono što me je prvo vodilo ka ideji. Želeo sam da predstavim raznolikost tog grada. U Njujorku se govori više od 800 jezika, tako su mi ideje bile jezik i raznolikost. Ujedinjenje mi je bila glavna misao! Polukrugovi predstavljaju oblik jezika, a boje predstavljaju tonove kože ljudi. Pet pruga je pet opština Njujorka. Na zastavi se, takođe, nalazi ukupno 195 polukrugova, po jedan za svaku od zemalja sveta.
Koliko to tebi lično znači, za tebe kao mladog autora i za tvoju karijeru ubuduće?
Kada sam video ko su sve autori čiji su radovi pored mog, možda sam tek tada shvatio značaj svega ovoga. Moja zastava se nalazi pored zastave jednog Kasa. Tu su svoje zastave predstavili i Džef Kuns, Šantel Martin, Stiv Paors, kao i Marina Abramović. To su sve planetarno poznati i značajni umetnici, majstori u svom poslu.
Ti si, inače, art direktor Portland Treil Blazers-a. Kako je došlo do toga da radiš za jedan od uspešnijih NBA klubova?
Studirao sam grafički dizajn na Univerzitetu u Portlandu. Na četvrtoj godini sam išao na praksu u košarkaški klub Portland Treil Blazers. Odmah nakon završetka fakulteta, oni su mi ponudili posao. Tu sam imao sreće, zato što sam na najbolji način spojio moje dve ljubavi – košarku i grafički dizajn. Tako sam počeo, dobio sam odmah stalno zaposlenje, prvo kao grafički dizajner, a onda, od pre pet godina sam umetnički direktor kluba. Zadužen sam za sve modele predstavljanja kluba – za grafički dizajn na televiziji, na društvenim mrežama, za sav štampani materijal i za sve što je u vezi sa brendom tima.
To jeste lep i izazovan posao, ali, takođe, i veoma kompleksan i zahtevan. Kako sve to uspevaš?
Ponosan sam što sam deo ovog tima već 15 godina, to nije mala stvar! Portland Treil Blazers su jedan od uspešnijih sportskih klubova u Americi, postoje već pola veka. Svaka godina je drugačija, svaka sezona je novi izazov. Dolaze novi igrači, uvek je neophodno upoznavanje sa svima, tako da je kampanja uvek nova i drugačija. Veliko je zadovoljstvo što sam radio novi logotip za jubilarnu pedesetu sezonu, kao i dizajn dresova. Takođe, moj je dizajn parketa, kao i svega ostalog što predstavlja tim.
Gledaš li sve utakmice?
Da, naravno. Ipak, ova pandemija donela nam je novu realnost i u sportu. Sezona je bila stopirana, kao što znate. Protekle nedelje je nastavljena. Igra se bez publike. Prvi put sam bio jedan od virtuelnih gledalaca. Pratimo sve putem kompjutera – na jednoj polovini ekrana prikazuje se utakmica, na drugoj polovini su ljudi koji gledaju, kao da su tamo. A nas, gledaoce, prikazuju kao da smo u dvorani, da smo prava publika. To je potpuno čudan osećaj, ali, očigledno, polako se navikavamo i na to. Igrači su izolovani, testiraju se svakog dana, u takozvanom su balonu, samo stručni tim može da uđe tamo, kao i određeni broj novinara. Svi oni imaju narukvice, uz pomoć kojih ulaze, a prethodno se i testiraju. Sve je to zbog zaštite zdravlja igrača i svih oko njih. Ja zato već četiri meseca radim od kuće.
Da li ti je ovaj posao doneo i neka zanimljiva poznanstva?
Često sam putovao sa klubom na utakmice. Upoznao sam mnoge vrhunske igrače. Sreo sam se i sa mnogo naših nekadašnjih i sadašnjih košarkaša. Imao sam priliku da se sretnem sa Jokićem, Marjanovićem, Stojakovićem, Divcem! Za Portland je igrao i naš Saša Pavlović.
Osim dizajna, čime se još baviš?
Desetak godina sam radio i na organizaciji koncerata i manifestacija, za naše ljude ovde, kako bi se održala naša kultura i tradicija. Naša je zajednica u Portlandu mala, ali trudimo se da se održe veze sa našom kulturom. Ja sam inače poreklom iz Bosne i Hercegovine. Rođen sam u Tuzli, a živeo u Kladnju sa roditeljima i sestrom. Kada je počeo rat, preselili smo se u Srbiju, a 1997. došli smo u Ameriku. Prvo smo živeli u Ajdahu, a sada smo u Portlandu, Oregon.
Kakvi su ti planovi što se posla tiče?
Izuzetno sam zadovoljan svojim poslom, i kao art direktor u klubu Portland Treil Blazers očekujem još mnogo uspešnih sezona. Moguće je da ću nekada i da otvorim svoju agenciju. To bi možda bio neki plan za budućnost, ali mi je neophodno još rada i iskustva.
Za Maria Miloševića navijamo i na terenu i van njega! Očekuje ga još mnogo pobeda i, sigurni smo, o njemu će se tek pričati. A vi prošetajte do Njujorka i pogledajte njegovu zastavu i uživo!
Ako želite da saznate više o Mariu, posetite njegov sajt.
PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
