Pevač Darko Lazić prvi put je javno govorio o teškom gubitku brata Dragana, koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći 11. marta ove godine. Gostujući u emisiji „Amidži šou“, iskreno je podelio kroz šta prolazi, ali i otkrio da je smogao snage da oprosti čoveku koji je učestvovao u nesreći.
– Neko ti ubije brata i naravno da imaš… Hoću da verujem da to čovek nije namerno uradio. Otišao sam na Hilandar da oprostim tom čoveku, znam da sam morao to da uradim, jer je svašta počelo da mi pada na pamet, neću ni da pričam to. Meni je laknulo, iskreno, oprosti Bože i njemu, verovatno nije namerno. Sa čovekom nisam u kontaktu, znam ko je čovek. Nisam s njim u kontaktu, hteo sam da idem kod njega kući da mu kažem da mu opraštam, ali nemam snage još uvek. Ne znam kako ću to podneti i onda ne bih – rekao je Darko.
Govoreći o svom emotivnom stanju, pevač priznaje da bol ne jenjava, uprkos tome što spolja deluje drugačije.
– Iskreno, ne znam šta bih odgovorio. To pitanje često dobijam: „Kako si“, kažem super, kako mogu da budem. Borim se da budem dobro, iskreno, trudim se. Mnogo ljudi koji gledaju sa strane kažu: „Super je, već ga je popustilo, prošlo ga je“, ljudi to pogrešno protumače, a zapravo ja znam kakav bol nosim na sebi. To samo ja znam, niko drugi ne može da zna. Kako sam? Bolno. Svaki dan prolazim pored njegove kuće, sve imam osećaj da će da se pojavi, da će da izađe. Nisam još uvek svestan toga, ne mogu da pustim to, a znam da moram. To je najteži deo – rekao je sa knedlom u grlu.
Posebno emotivno govorio je o poslednjim danima koje su proveli zajedno, ali i o kobnom trenutku koji je zauvek promenio njegov život.
– Mi smo bili 40 sekundi ispred njih. Iza njega je još bila jedna cela kolona, ukupno nas je bilo petnaestak. Ceo dan smo se vozili, išli na ručak, niko nije pio, nije bio pod dejstvom alkohola. I dan pre toga smo se vozili, rekao mi je: „Hvala ti što se ponovo družimo, hvala što lepo uživamo zajedno“, pošto smo imali jedan težak period u porodici, gde smo se udaljili malo. Tih zadnjih tri-četiri meseca smo bili toliko nerazdvojni, rekao mi je da mu je falilo ovo sa mnom. Navalio je da se vozimo i taj dan, a vozili smo se juče. „Uvek vodiš svoje drugare, nikad nećeš brata da povedeš sa sobom, da se vozi“. Bukvalno smo stali da ručamo, posle toga smo krenuli. Stanemo na jedno lepo mesto, da odmorimo, zapalimo cigaru. Stavljao sam kacigu, on je dotrčao do mene i kaže: „Samo da ti kažem da te volim, hvala ti“. Seli smo na motor, posle 15 minuta se desilo to što se desilo, da je poginuo. I dan pre i taj dan me je grlio i ljubio ceo dan, rekao sam mu: „Koji ti je, šta me grliš i ljubiš ceo dan“, rekao mi je: „Volim te, volim kad se družim sa tobom“. Kao da je imao predosećaj da će nešto da se desi – ispričao je.
Sa posebnom tugom prisetio se i poslednjih reči svog brata.
– Prvi je stao, njegov drugar, on ga je bukvalno držao na rukama zadnjih par sekundi, koliko je živeo. Zadnje reči koje mu je rekao bile su: „Ne mogu da dišem“. Mi smo došli posle par minuta, ništa nismo mogli da uradimo. Želim tu sliku da izbrišem iz svoje glave, ali nažalost, ta slika mi je svako veče pred očima, kad legnem da spavam – iskren je bio pevač.
Lazić je govorio i o odnosu sa bratom, naglašavajući koliko su bili bliski uprkos povremenim svađama.
– Ja se na svakom mom nastupu smejem i toliko emotivno doživljavam te pesme, jer kao da u svakoj pesmi ima njega. Ovu pesmu on mnogo voli, tu pesmu ću da snimim. Imam dosta više emocija, svega, to ljudi osete. To je pesma „Nije sreća u bajkama“ Sinana Sakića – rekao je, pa dodao:
– To je jedna od omiljenih Draganovih pesama, često je pevao i ja sam pitao da li mogu da dobijem autorska prava da je snimim. Kad budem skupio snage, snimiću je. Išao sam pre neki dan kod Tašketa da probam da pevam jednu pesmu, ali nisam imao snage, dira me u svaki delić moje tuge. A ovu pesmu hoću da snimim jer je on voleo, doživljavam ga kao da je tu pored mene. On je meni uvek bio podrška, dosta smo znali da se sporečkamo, ali za brata se gine. Svađali smo se, ali nikad nije bilo da ne pričamo. Onda dođe kod mene i kaže mi: „Hajde buco, nemoj da sviraš“, odemo na pecanje i pomirimo se. Posvađamo se i na pecanju, pa se opet pomirimo. Toliko smo lepog vremena proveli, bili smo nerazdvojni, bar tih poslednjih pet meseci – zaključio je kroz emocije.
IZVOR: GRAND I FOTO: PRINTSCREEN
