Pre 10 godina preminuo je legendarni Velimir Bata Živojinović. Tim povodom, prisetićemo se kako je nekada govorio velikan srpskog i jugoslovenskog glumišta.
Svojevremeno, u emisiji „Moj Beograd“ autorke Ivane Nikolić na Studiju B, Bata je otvorio dušu i, šetajući svojim Vračarom, ispričao priču o čobaninu koji je postao zvezda, o tišini koja je glasnija od govora i o ljubavi koja traje duže od veka.
Pozitivan korak posle čuvanja ovaca
Bata nikada nije krio svoje korene iz Koraćice, štaviše, isticao ih je kao temelj svog uspeha.
„Malo ko zna da sam ja, maltene dok nisam postao, prešao pubertet, čuvao ovce. Što je možda potrebno da bi neko bio poznat, mora pre toga da čuva dobro ovce. Jer je očigledno bilo šta da uradiš u životu posle čuvanja ovaca je pozitivan korak“, prisećao se Bata. Čak i na filmu, ta slika ga je pratila: „U jednom filmu sam kao milicioner terao ovce preko Terazija, u frizerski salon na šišanje.“
Kako su se srela dva Velimira Živojinovića
Njegov ulazak u glumu bio je splet neverovatnih okolnosti. Bez ikakve pripreme, zaputio se u Niš na audiciju.
„Nisam znao da idem uopšte, niti sam znao šta je gluma uopšte. Odem u pozorište, a portir kaže: ‘Tu je upravnik pozorišta koji se zove Velimir Živojinović’. Nadimak mu je bio Masuka. Odem ja kod njega, on kaže: ‘Ko ste vi?’ Reko’: ‘Ja sam Velimir Živojinović.’ On kaže: ‘Pa i ja sam.’“
Od tog drugog Velimira dobio je pesmu „Grudobolja“ i prvu šansu, iako tada nije znao ni šta je monolog ni šta je dijalog. Kasnije je, bukvalno, uleteo u profesiju kroz prozor Akademskog pozorišta „Krsmanac“: „Sednemo moji drugari i ja na prozor partera i slušamo probu. Smejao sam se, reagovao, a glumci su rekli: ‘Alo, mladiću, ili se skloni odatle ili uđi unutra.’ I ja sam ušao unutra.“
Jedini glumac sa dve škole i 66 šamara
Bata je s ponosom isticao svoj zanat: „Ja sam jedini glumac u bivšoj Jugoslaviji i sadašnjoj Srbiji koji je završio srednju glumačku školu i pozorišnu akademiju.“
Ipak, gluma za njega nije bila samo umetnost, već težak fizički rad. Pamtio je snimanje „Uzavrelog grada“ gde je oborio svetski rekord: „Vratili smo kadar šamaranja 66 puta. Pošto sam se naduo, stavljali su mi svinjske šnicle u hladnu vodu pa na lice. Ekipa su bili moji prijatelji, aplaudirali su kad bi rekli da nastavljamo, jer su te šnicle posle bacali na roštilj.“
U pozorištu je bio jednako snalažljiv, ali i „kažnjavan“. „U ‘Mački na usijanom limenom krovu’ igrao sam crnca koji samo prođe preko scene. Ofarbao sam samo onu stranu lica koja je prema publici, jer se ne vraćam. Kaznili su me oduzimanjem umetničkog dodatka“, pričao je uz osmeh.
Lula i mangupi sa Crvenog krsta
Najvažnija stvar u njegovom životu bila je supruga Lula.
„Ovde sam upoznao svoju ženu koja je tada imala dve godine. Ja sam bio, naravno, stariji od nje, i šest godina je i dan-danas. Imao sam sreće da sam s njom preko 50 godina.“
Sećao se kako je Lula, tada košarkašica Zvezde, dolazila na stanicu u šorcu, što je za njega bilo „ravno pornografiji“. „Rekao sam joj: ‘To ne može’. Kaže: ‘To mi i otac kaže’. To smo prevazišli i otišli u brak. I to traje 104 godine.“
Crveni krst je pamtio po mangupima i „mafijašima“ među kojima je i sam bio: „Ovde nijedna žena nije gurala kolica sa detetom, to su sve bili mafijaši ovde, gde sam i ja bio među njima.“
Nebo od kokošaka i duh kafane
Kafana je za Batu bila institucija kontakta. Danas je žalio za onom starom beogradskom intimom: „Kafana više nema tu intimu koju je imala i te običaje kako se živelo. Ubio se jedan kontakt koji su ljudi imali.“
Prisećao se anegdote sa pesnikom Librom Markonijem: „Nikad ga nisam video treznog. Jednom se popeo na kamion koji je vozio kokoške kod Kalenića i počeo da ih izbacuje. To je nebo bilo od kokoški koje on izbacuje odozgo. Sjajno.“
Tišina u Skupštini i 100.000 sudbina
Iako je 13 godina sedeo u parlamentu, Bata je bio poznat kao „poslanik-ćutolog“.
„Mnogi su se pitali zašto. Zato što sam bio neobavešten u mnogim stvarima, nisam bio psihofizički spreman da šaljem poruku narodu. Bilo je mudrih poslanika koji su ćutali više od mene. To je jedna vrsta poruke… niko neće da pamti šta si govorio.“Ipak, njegov rad je bio neprekidan: „Imao sam preko 100.000 kontakata živih sa građanima. Narod je prosto srljao u Skupštinu da mi iznese svoje probleme.“
Njegova porodica bila je presek srpskih podela koje je on ujedinio: „Moja majka je 30-ih bila član KPJ, otac blizak radikalima, tetka osnivač ženskog četničkog pokreta. A ja sam socijalista i time se dičim.“
Samo sam prisutan u kulturi
Bata je snimio preko 330 filmova, ali je sebe do poslednjeg dana video skromno.
„Ništa značajno ne mogu da kažem i da poručim, pa da ona [poruka] ostane i da ima značaja. To mogu samo umni ljudi. A ja sam samo prisutan u kulturi.“
Danas, kada Valtera više nema, jasno je da Bata nije bio „samo prisutan“. On je bio sam Beograd, sama kultura i ono najbolje u nama. Čuvar ovaca iz Koraćice otišao je u legendu, ostavljajući nam u amanet svoje filmove, svoje šale i lekciju da se najglasnije govori – radom i ćutanjem.
IZVOR: TELEGRAF I FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN
