Spasovdan uvek pada u četvrtak šeste nedelje posle Uskrsa i jedan je od 10 praznika posvećenih Hristu. Pošto se Gospod kroz četrdeset dana iza svoga vaskrsenja javljao učenicima govoreći im o carstvu božijem i pošto im je zapovedio da se ne udaljavaju od Jerusalima nego da čekaju obećanje Svetog duha, Gospod je izveo svoje učenike do Vitanije, podigao svoje ruke, blagoslovio ih i uzneo se na nebo. Toga dana Hristos im je rekao:
– Idite po svem svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje biće osuđen.
Da bi u tome uspeli, Hristos im je obećao duha utešitelja i zapovedio da do silaska duha svetoga ne izlaze iz Jerusalima. Tako su mogli da prenesu Hristovu veru u svet i time ljude spasavaju u veri, odatle naziv Spasovdan.
Kao što se u Jerusalimu četrdeset dana posle Vaskrsa išlo u Vitlejem u litiji, tako se i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi organizuje Spasovdanska litija. Spasovdan kao krsnu slavu proslavlja i veliki broj pravoslavnih vernika.
Na Spasovdan ne bi trebalo obavljati teške poslove
Na Spasovdan se ne radi nikakav težak posao, pošto je veliki praznik koji, prema verovanju, može da spasi kuću od nevolje, a decu od bolesti. Poštovan je veoma i u predhrišćanskom vremenu, a tradicionalno je izuzetno cenjen i poštovan u doba cara Dušana. Smatra se da nije slučajno što je čuveni Dušanov zakonik obnarodovan 1349. na Spasovdan, a na isti praznik i dopunjen 1354. godine.
Od davnina je Spasovdan, kao duboko ukorenjena svetkovina u narodu, prolećni praznik stočara i zemljoradnika. Smatra se veoma srećnim varovnim danom kada sve valja započinjati i zato se zove još Spasovlje.
Običaji na Spasovdan
Na Spasovdan se ne radi da grom ne bije i, kako veruju u leskovačkom kraju, ne dođe na čoveka “lošotinja” i da insekti ne opustoše njive. Posebno je bio raširen običaj da se na Spasovdan po njivama, zabranima, torovima, košnicama, baštama pobadaju krstovi od leskvine (zakršćavanje letine), ako to nije učinjeno na Đurđevdan.
Koja se narodna verovanja vezuju za Spasovdan?
Ponegde se verovalo da ne valja okusiti novo voće ako su nekom deca umirala, dok najpre ne razdele sirotinji od tog novog voća za dušu svoje dece, jer će, u protivnom, na onom svetu deca ostati bez tog obroka i grišće svoje prste umesto obroka, govoreći da su im ga roditelji pojeli.
Bio je i običaj da se na Spasovdan, pre sunca, kupa u reci ili moru.Obavezno se klalo jagnje, kao žrtva svecu. Redovno se spremala cicvara. U prošlosti su čobani pripremali krstiće od leskovih grana, pa ih izjutra stavljali na krovove kuća i pomoćnih zgrada, na torove i pritvorke, a zabadali su ih i na njive s usevima.
Vernici su odlazili u crkvu na verski obred posvećen ovom prazniku. Posle izlaska iz crkve, domaćini su svoje goste vodili kući, gde ih je čekao bogato pripremljen ručak. Oni koji nisu išli u goste, okupljali su se na prostoru ispred crkve i tu nastavili slavlje. Ispred crkve su se pekli jaganjci, točilo piće, prodavao sladoled, kolači i bombone.
Prema običajima, muškarci se ne briju, žene se ne umivaju, a deca ne kupaju. Ne spava se preko dana, da se ne bi dremalo preko godine.
U narodu se veruje da će, ako na Spasovdan pada kiša, cela godina biti rodna. Narod kaže – „Spasovdanska kiša je skupa – jedna kap vredi koliko i zlatnik“.
IZVOR: KURIR I FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN
