Često nismo svesni koliko nas detinjstvo oblikuje kao odrasle osobe. Iako možemo pokušavati da potisnemo loša sećanja, trajni uticaj proživljenih iskustava ostaje.
Odrastanje u stresnom okruženju, bilo da je reč o domu ispunjenom stalnim svađama i tenzijama ili porodici u kojoj je dete bilo prepušteno samo sebi, ostavlja dubok trag, prenosi Index.
Deca su sklona upijanju stresa iz okoline, što može dovesti do formiranja određenih navika kojih često nisu ni svesna. Na primer, stalna potreba da udovoljavaju drugima ili potiskivanje sopstvenih emocija mogu biti znakovi odrastanja u takvom domu, piše YourTango.
Uvek na oprezu
Osobe koje su odrasle u stresnim domovima često imaju osećaj da stalno moraju biti na oprezu. U napetom okruženju teško je osećati se sigurno. Bilo da je reč o stalnim svađama ili generalno nesigurnim uslovima, takva iskustva mogu duboko uticati na decu, koja su podložnija razvoju traume izazvane stresom nego odrasli.
POVEZANE VESTI
Čak i kada se kasnije nađu u zdravom okruženju, prošlost ih može držati u stanju pripravnosti. Takav način razmišljanja postaje navika koje često nisu ni svesni. Nakon godina provedenih u stanju povišene budnosti u sopstvenom domu, teško je osloboditi se tog obrasca ponašanja, što u odraslom dobu može negativno uticati na njihove odnose.
Preterano izvinjavanje
Preterano izvinjavanje, čak i za najmanje greške, može biti znak da je dete živelo u napetom okruženju. Taj obrazac često se prenosi i u odraslo doba. Takve osobe su se verovatno osećale odgovornima za osećanja drugih, čak i kada za to nije bilo razloga.
Tužna istina iza stalnog izvinjavanja jeste osećaj da nikada nisu bili dovoljno dobri, pa su verovatno preuzimali krivicu za stres u domaćinstvu. U odraslom dobu ta navika može ostati, što dovodi do nezdravog preuzimanja odgovornosti za tuđa osećanja.
Izbegavanje sukoba
Ako je neko odrastao u okruženju ispunjenom svađama i prepirkama, verovatno je razvio strah od sukoba. Slušanje roditeljskih svađa može biti traumatično iskustvo, zbog čega takve osobe u odraslom dobu mogu izbegavati konflikte po svaku cenu.
Glasni razgovori i napete situacije mogu ih vratiti u osećanja iz detinjstva. Iako izbegavanje sukoba može pružiti privremeni osećaj sigurnosti, dugoročno šteti samopouzdanju. Za rešavanje teških situacija potrebni su produktivni razgovori, a izbegavanje suočavanja s problemima može dovesti do prihvatanja manje nego što zaslužuju.
Izražena svest o govoru tela
Deci može biti teško da protumače govor tela, ali oni koji odrastaju u stresnom okruženju često brzo razviju tu veštinu. Njihovi staratelji su verovatno neverbalno pokazivali potisnute emocije, a deca su naučila da prepoznaju te suptilne signale.
Ta sposobnost ostaje i u odraslom dobu i može biti korisna za razumevanje drugih. „Čitanje“ ljudi postaje tiha navika, odbrambeni mehanizam razvijen u detinjstvu koji traje ceo život.
Emocionalna zatvorenost
Deca odrasla u stresnim domovima često imaju problem da se otvore drugima. Ponekad su ih staratelji učili da se plaše stranaca ili su im pretili da će biti odvedeni ako nekome kažu šta se dešava kod kuće. Zbog toga razvijaju naviku držanja distance i nerado govore o svojim problemima.
Ta navika ostaje i u odraslom dobu. Teško je pokazati ranjivost kada ste odrasli u nesigurnom okruženju, pa emocionalna zatvorenost postaje jedini poznati način funkcionisanja.
Potiskivanje emocija
U stresnom domu često nema prostora za dečja osećanja. Ponekad je izražavanje emocija čak bilo kažnjavano, pa takvo okruženje nije bilo sigurno za njihovo deljenje. Deca su od ranog uzrasta naučila da zadržavaju osećanja za sebe, što postaje odbrambeni mehanizam. Nije iznenađujuće da se ta navika nastavlja i u odraslom dobu. Ako nikada nisu imali priliku da izraze emocije, otvaranje drugima može im delovati nemoguće.
Preterana nezavisnost
U stresnom domu dete je često prepušteno samo sebi, bilo zbog roditeljskih svađa ili njihove odsutnosti zbog posla. Zbog toga može steći utisak da se može osloniti isključivo na sebe. Teško mu je da traži pomoć jer mu takvo ponašanje nikada nije bilo pokazano kao primer.
Umesto toga razvija izraženu nezavisnost i samostalnost. Prihvatanje pomoći od drugih može biti zastrašujuće kada ste navikli da budete sami sebi podrška, pa takve osobe često ostaju izrazito nezavisne tokom celog života.
Problemi s poverenjem
Uz preteranu nezavisnost često dolaze i problemi s poverenjem. Kada ste navikli da se oslanjate samo na sebe, teško je pustiti druge blizu. Deljenje najdubljih tajni može delovati nemoguće, naročito ako ste od detinjstva učeni da sve zadržite za sebe. Problemi s poverenjem često su povezani s traumama iz detinjstva.
„Kao deca, potpuno zavisimo od staratelja koji bi trebalo da nam pruže sigurnost i utehu. Oslanjamo se na njih da nam budu ogledalo naših emocionalnih stanja kako bismo naučili šta je dobro, loše, prikladno ili neprikladno. Problem nastaje kada staratelji to ne mogu ili ne žele da učine. Tada ne možemo verovati da će sve biti u redu dok istražujemo svet jer nismo dobili adekvatnu podršku“, kaže Darijus Cikanavičius.
Poteškoće u društvenim situacijama
Socijalne veštine učimo posmatrajući interakcije drugih, pre svega svojih staratelja. Odrastanje u stresnom okruženju može negativno uticati na socijalizaciju. Ako roditelji loše komuniciraju, dete može usvojiti takav obrazac.
Ako je uz to učeno da zadržava misli i osećanja za sebe, u odraslom dobu može mu biti još teže da formira zdrave odnose. Stidljivo dete koje se u školi drži po strani možda ima poteškoće sa socijalnim veštinama upravo zbog situacije kod kuće. Prevazilaženje toga i učenje zdravih oblika druženja može biti veliki izazov.
Potreba za savršenstvom
U stresnom domu pohvale su retke. Da bi dobilo pažnju, dete je možda moralo da postiže izuzetne rezultate, poput odličnih ocena ili upisa na prestižan fakultet. Zbog toga u odraslom dobu može postati perfekcionista.
Iako težnja ka savršenstvu ima svoje prednosti, takav obrazac može biti štetan za samopouzdanje. Takve osobe često imaju osećaj da nikada nisu dovoljno dobre i čak i kada uspeju, retko su istinski ponosne na sebe. Često su previše samokritične, što su verovatno naučile od roditelja.
Stalna napetost
Stresni domovi nisu opuštajuća okruženja. Odrastanje u takvom okruženju može otežati opuštanje. Kao dete, osoba je možda naučila da bude povučena i suzdržana jer je teško opustiti se kada se svet oko vas čini nesigurnim. Ta napetost može se preneti i u odraslo doba.
Osim toga, stresno okruženje može povećati rizik od zdravstvenih problema. „Istraživanja su pokazala da traumatična iskustva ne utiču samo na naše obrasce razmišljanja i ponašanja, već i na našu biologiju“, kaže Tomas O’Konor sa Univerzitetskog medicinskog centra u Ročesteru.
„Trauma utiče na sistem odgovora na stres i može biti povezana s oslabljenim imunitetom i lošim kardiovaskularnim zdravljem.“
IZVOR: N1 I FOTO: FREEPIK
