Borisav Bora Stanković bio je srpski pripovedač, romansijer i dramatičar. Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika realizma u srpskoj književnosti. Rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju, a preminuo 22. oktobra 1927. godine u Beogradu. Završio je osnovnu školu u Vranju, gimnaziju u Nišu i diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Njegovi romani i pripovetke prikazuju život ljudi iz Južne Srbije. Pripadao je izuzetnom grupi pripovedača koji su se iznenada pojavili na prelazu iz 20. veka, uz Ivu Ćipiku, Petra Kočića, Milutina Uskokovića i ostale. Srpski prozni pisci pokazali su mnogo zajedničkih obeležja sa ruskim piscima, naročito sa Dostojevskim, a do određene mere i sa Maksimom Gorkim.
Vranje je do oslobođenja od Turaka bilo orijentalna kasaba izmešanih klasa, vera i nacija. Bogataši su bili age i begovi (predstavnici turske vlasti i nosioci feudalno-spahijskog sistema), kao i takozvane čorbadžije (domaći bogataši). Niži društveni slojevi bili su sitni trgovci, zanatlije, posluga, prosjaci, slobodni seljaci na selu i kmetovi-čivčije koji su radili na imanjima bogataša. Kada su Turci proterani i moć čorbadžija je nestala. Tada je izmenjan dotadašnji način života u Vranju. Borislav Stanković odrastao je u porodici koja je pripadala čorbadžijsko-spahijskom redu, ali materijalno posrnula u vreme njegovog odrastanja. Odrastao je sa babom Zlatom zbog toga što su mu roditelji rano umrli.
Kada je diplomirao 1901. godine, Stanković se oženio Angelinom Milutinović, uglednom Beograđankom. Iz tog braka dobili su tri ćerke. Onda je Stanković stekao književnu slavu i javno priznanje. Otišao je u Pariz 1904. godine da proširi svoje književno obrazovanje. Tamo je ostao godinu dana. Po povratku iz Pariza radio je kao službenik na carini, a zatim kao poreski službenik, kao kontrolor trošarine u jednoj pivovari, te kao činovnik Crkvenog odela Ministarstva prosvete u Beogradu.
Nakon rata od 1920. godine radio je na Odseku za umetnost Ministarstva prosvete. Umro je razočaran i usamljen u Beogradu 1927. godine u 51. godini. Sahranjen je na Novom groblju.
Vranje i njegovi ljudi, način njihovog života, psihološke karakteristike, pesma i jezik su bili inspiracija njegovim poetski nadahnutim delima. Voleo je da piše vatreno, osećajno, rečima koje oslikavaju bol i patnju. Najbolji rad Borislava Stankovića je roman „Nečista krv“ iz 1910. godine o neprilici mlade devojke koja se nije mogla osloboditi starih običaja i ograničenja.
Stanković nije video ženu kao takvu, nego je dočaravao njenu lepotu, prikazivao njenu čežnju, osetljivu čulnost. Pronašao je mesto za takvo viđenje žene u umetničkoj prozi i progovorio o ženinim unutrašnjim nemirima i strastima. Lik Tašane predstavlja negovanu ženu i udovicu. Ona po svojim patrijarhalnim viđenjima smatra da udovica treba da ostane verna pokojniku. Svaki dan guši svoju mladu dušu sećanjima na pokojnog muža. Onda odlučuje da se pobuni pravilima okoline, kada se okreće radostima u životu. Predaje se muškarcu, prijatelju svog pokojnog muža, koji je posle ostavlja, a ona trpi osude okoline. U stvaralaštvu ovog pisca mogu se uočiti tri stvaralačka kruga: životna sreća i radost; žal za mladosti i nesrećne ljubavi; žrtvovanje za patrijarhalni moral. Po tematici Stanković spada u red najizrazitijih regionalista među realistima, dok po psihologiji likova i stilu pisanja pripada začetnicima moderne proze.
Kroz literarni rad oslikava rodni grad Vranje za vreme oslobađanja od turske vlasti. To je prikaz jednog vremena kroz unutrašnju psihološku perspektivu.
Književni rad Bore Stankovića znatno je obogatio srpsku narativnu prozu. U estetskom se segmentu digla do svoje najveće visine, a svojom unutrašnjom strukturom postala je složenija u više pravaca. Zato je njegovo delo predmet kritičke analize od svoga postanka, pa sve do danas.
Od tri drame koje je napisao Stanković „Tašana“, Jovča“ i „Koštana“, najznačajnija je „Koštana“. Čežnja za lepotom i tuga za prohujanom mladošću su prikazani narodnom pesmom koje peva Koštana. Jednostavne emocije krase ovaj pozorišni komad od početka do kraja. Po književnom kritičaru i piscu Jovanu Sekuliću ni jedno drugo delo ne iznosi tako zanosnu i fatalnu ljubav, te po njegovom mišljenju malo je dela koja su u stanju da ostave tako dubok i trajan utisak. Četvrti čin „Koštane“ se smatra jednim od najlepših, najdubljih i najpoetičnijih pesama cele srpske književnosti. Lik Koštane ima čistu, ali nemirnu umetničku dušu. Zaludela je celo Vranje, stare i mlade muškarce, a u svemu tome ostala je poštena i nevina. Ona peva i pleše ne samo iz zarade, nego i iz ljubavi. U svakom trenutku je svesna svog položaja u društvu, te nikad nije očekivala ništa bolje. Umetnost joj je najveća ljubav. Život praćen društvenim normama koji podrazumeva kuću, brak i decu za nju predstavlja zatvor. To nije život kakav joj treba i zato se na kraju predaje.
U prvi plan romana „Nečista krv“ pisac stavlja moralno, materijalno i biološko propadanje čiji koreni leže u „nečistoj krvi“ koja je zadesila jednu porodicu i njene potomke. Predstavlja roman društvene hronike, kao i roman ličnosti. Roman je izgrađen u tri sloja: patrijarhalna porodica, društveno-ekonomska dešavanja i osećaj žene zarobljene u takvim odnosima. Predstavlja snažnu sliku jednog vremena i jednog društva. Mesto radnje je Vranje. Radnja romana se isprepliće oko prelepe Sofke. Njena porodica je, iako nekad bogata, svakim danom sve siromašnija. Roman pripada realizmu, iako se primećuju pojedine modernističke odlike. Pisac koristi srpski jezik i brojne turcizme, karakteristične za to mesto. Prerasta u psihološki roman na osnovu opisa karakternih crta likova. Sofka je devojka koja je imala lepotu, ponos i pamet. Bila je i dobre duše. Kao oštroumna devojka znala je da je čeka posebna sudbina, kao i sudbina njenih predaka. Nije osećala zavist. Svesna svojih kvaliteta, znala je da će teško naći muža. Imala je snove o sreći, maštanja, mučile su je razbuktale strasti koje nije mogla da zadovolji. Kako bi na to sve zaboravljala, bila je vredna, pomagala majci, posvećivala se domaćinstvu. Teško su ona i majka živele zbog stalnog odsustva oca. Otac je nakon povrataka kući prodaje seljaku koji je za nju dao vrednu ponudu. Odlučila je spasiti porodicu od siromaštva, pa se tako, iako povređena, žrtvuje za nju. Prihvatila je brak koji nije htela, koji nikada nije bio predmet njenih snova i maštanja.
Iako fizički često daleko od Vranja, duhovno nikada nije napustio svoj rodni kraj – svaki njegov tekst nosi pečat južne melanholije, pesme i patrijarhalnog bola.
IZVOR: BIOGRAFIJA.ORG I FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN
