Milena Tatić Bajić je jedan od najpoznatijih kliničkih psihologa u Čikagu i okolini. Rođena je u selu Baštra kod Bosanskog Novog i u Ameriku je došla kada je imala samo sedam godina. Studirala je na Loyola University u Čikagu, ima 30 godina radnog iskustva i svoju privatnu praksu. U slobodno vreme bavi se slikarstvom i humanitarnim radom.
Posetili smo Dr Milenu u njenoj ordinaciji, razgovarali o tome sta je to psihologija, cime se zapravo psiholozi bave i da li je to još uvek tabu tema kod naroda sa naših prostora.
Za početak razgovora poštovana Dr Milena kada ste došli na ove prostore i kako je izgledao Vaš prvi susret sa Amerikom?
U Ameriku sam došla kao malo dete sa sedam godina, roditelji su bili u svojim 30-tim godinama. Prvi dani su bili mnogo teški, ni roditelji nisu mnogo toga znali, morali smo mnogo toga da učimo, ali prvo što sam uočila kada smo sleteli na O’Hare aerodrom jeste otkud ovoliko kola, priseća se Dr. Milena kroz smeh.
Odlazak kod psihologa za mnoge stanovnike većine zemalja odavno je postao deo svakodnevice, ali kod našeg naroda je to još uvek tabu tema i iz tog nekog straha građani često zanemaruju važnost očuvanja mentalnog zdravlja, da li možemo pokušati razbiti te predrasude i objasniti šta je to što psiholog radi?
Još uvek je tako rekla bih, pre nekih 20 godina ljudi su počeli dolaziti kod mene, ali više je to bilo u tajnosti i imala sam samo 4-5 pacijenata u godinu dana. Poslednjih 10 godina taj broj se popravio. Ljudi su počeli da shvaćaju da je to jedan veliki poklon koji možete dati sebi, jer dolazite kod osobe gde je fokus samo na vama.Dobro je da se ode kod nekoga jer toliko stresa nosimo na svojim leðima, ako su to problemi vezani za porodicu, ako nam se desi bolest ili imamo problem sa finansijama i sl.
Sa kakvim pitanjima i problemima građani najčešće dolaze kod Vas i koje su to metode rada koje primenjujete?
Najviše dolaze ljudi koji imaju anksioznost, to je nervoza, briga, ljudi sa raznim strahovima, a najveći deo terapije jeste da pokušavam da objasnim ljudima da budu tu gde jesu, da osećaju svoje disanje i svoje telo, da budu svesni sebe. Svaki put kada osetimo naše disanje mi osetimo nešto veće od nas, a to je mir. I kada uðemo u mir, pronalazimo ljubav i radost i na kraju Boga što je velika stvar. Onda shvatamo da zapravo imamo sve u sebi, ako želimo da pronađemo to onda moramo da uðemo u sebe, to znači da budemo tu. Sve odluke koje smo doneli, a koje su dobre i ispravne ne možemo doneti ako nismo u miru sa sobom.
Ljudi često dolaze kod Vas sa teškim životnim pričama, koliko to utiče na Vas i da li se dešava da zaplačete sa pacijentom?
Uvek zaplačem kada mi doðu sa nekim teškim pričama, zato što osećam njihovu bol. To je nešto što dugo nosim sa sobom i ne želim da blokiram. Tako i pacijentu dozvolim da zaplače što je vrlo lečljivo. Nije važno samo da pacijent doðe kod vas, već i da nauči nešto od vas. Ovo je nešto što je od Boga dato, onda uradi sve ono što je tebi od Boga dato da pomogneš toj osobi.
Dr Milena Tatić Bajić je veoma poštovana i značajna u Čikaškoj zajednici i šire, bila je predsednik i potpredsednik Lifeline Humanitarne organizacije pod pokroviteljstvom Princeze Katarine Karađorđević. Organizacija pruža pomoć svima onima kojima je pomoć potrebna na području Srbije, naročito deci bez roditelja i roditeljskog staranja. Osim toga Dr Milena je neke od svojih slikarskih radova sa srpskom tematikom poklonila crkvi Svetog Hristovog Vaskrsenja na Palmer Skveru, što joj je posebna čast i zadovoljstvo.
Sigmund Frojd je verovao da kada čovek počne sumnjati u svoj život i svoju vrednost postaje bolestan, a Dr Milena nam je pokazala da se kada nečiju bol podelimo i učinimo je delom naše duše dešavaju čuda neobjašnjiva i modernoj psihologiji.
PIŠE: ANDRIANA BJEDOV I FOTO: MIRKO BJEDOV
