Bila jednom jedna zemlja, zvala se Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. U njoj su svi njeni žitelji, bez obzira na naciju, veru, boju kože, uživali ista prava i svi su radili i svima je sve bilo taman onako kako treba.
Zvuči kao bajka, zar ne? Verovatno zato što bi ovakav opis SFRJ bio jednak bajci – naročito kada imate u vidu da je državom prilično čvrsto vladala jedna jedina partija koja je mogla da postoji (isprva Komunistička partija Jugoslavije, potom Savez komunista iste zemlje).
O toj zemlji moglo je da se napiše mnoštvo bajki (na primer – da smo izvozna ekonomska sila, da možemo da nahranimo celu Evropu, da smo vojna super-sila – četvrta u Evropi a osma u svetu, da smo – navodno – prema Forbsu bili jedna od najrazvijenijih evropskih zemalja – što je i sama redakcija demantovala). Zato ćemo se danas posvetiti mitovima vezanim za ekonomiju SFRJ.
Ekonomski razvoj Jugoslavije bio je nezaustavljiv
Ova tvrdnja je zapravo, u izvesnoj meri tačna. Ali – zato što se Jugoslavija – posle razornog Drugog svetskog rata – obnavljala i sa ruševina se dizala u (koliko-toliko) prihvatljivu zemlju za život.
U tom periodu zapravo su se sve zemlje prebacivale iz ratne u mirnodopsku ekonomiju, a tehnološki napredak koji je zapravo morao da bude odložen (jer – mnoge stvari su smišljene i pre velikog globalnog sukoba) obnavljao je ekonomiju u većini evropskih zemalja brže nego inače.
Dakle – privredni rast Jugoslavije posle drugog svetskog rata nije imao mnogo veze sa KPJ i Josipom Brozom Titom, već sa primenom tehnologije, razvojnim projektima – naročito infrastrukturne prirode i ubrzanim ulaganjem u poljoprivredu – jer je narod morao da oseti boljitak – ako ništa drugo – a ono kroz hranu.
Što se tiče zemalja Zapadne Evrope – one su u to vreme rasle po istorijski visokim stopama, a zemlje u razvoju (poput naše) uvodile su za to vreme revolucionarne tehnologije. Zamislite samo elektrifikaciju cele zemlje?
U SFRJ se nije živelo na dug
Narodski rečeno – ovu bajku možete “mačku da okačite o rep”. Zapravo je u vreme najvećeg razvoja SFRJ (a kažu da je to bilo od 1961. do 1980.) – dug rastao po stopi od 17,6% godišnje. .
Spoljni dug SFRJ je od 1961. do 1981. porastao od tek par stotina miliona dolara na $ 16 milijardi dolara.
Da se taj trend zaduživanja nastavio i da Jugoslavija nije propala, danas bi taj dug iznosio oko $ šest biliona. Ne, nije greška: šest biliona.
Jugoslavija je zapravo – bankrotirala 1982. Tu informaciju naravno niste mogli da čujete u strogo kontrolisanom dnevniku bilo koje od šest državnih televizija raspoređenih po glavnim gradovima republika, niti da pročitate u dnevnim novinama poput Politike, Borbe, Oslobođenja, Jutarnjeg lista, Dela..
U SFRJ nije bilo nestašica
Kada oni koji pamte Jugoslaviju malo duže „stave prst na čelo“ – setiće se da je u nekadašnjoj zemlji i te kako bilo nestašica. One su upravo vezane za period pred samu smrt i odmah posle smrti Josipa Broza Tita i vremena kada je država priznala stranim investitorima da ne može da servisira svoje dugove.
Hajde da pričamo o prvoj velikoj naftnoj krizi koja je pogodila i SFRJ tokom Prvog zalivskog rata između Iraka i Irana.
Rukovodstvo tadašnje zemlje uvelo je najpre rešenje „par-nepar“: ako vam se registracija automobila završavala sa 1, 3, 5, 7 i 9, onda ste mogli da se vozite svojim automobilom u ponedeljak, sredu i petak. Ukoliko se pak završavala sa 2, 4, 6, 8 i 0 – mogli ste da vozite utorkom, četvrtkom i subotom. Nedelja je bila „otvorena za sve“.
Najviše litara goriva pripadalo je vlasnicima motornih drumskih vozila preko 7 tona nosivosti i autobusa, koji su obavljali javni prevoz u drumskom saobraćaju.
Takođe veća količina bonova pripadala je „terenskim radnicima“, doktorima, veterinarima, inspektorima sa vlastitim vozilima, invalidima, kao i verskim zajednicama i sveštenicima koji su koristili vozila za verske obrede. Isti slučaj je bio i sa vlasnicima traktora, registrovanih brodova i taksi vozila. Pune dve godine gorivo ste mogli kupovati – samo uz bonove.
U Jugoslaviji su svi radili
Ni ova bajka “ne pije vodu”, ali je zbog konstantnog ponavljanja jugonostalgičara – i ona ostala univerzalno prihvaćena “istina”. Zapravo je stvar značajno drugačija:
Sredinom šezdesetih godina prošlog veka granice SFRJ su otvorene, a prema nekim podacima na koje se poziva hrvatski portal Liberal u opsežnoj studiji – gotovo milion ljudi otišlo je “trbuhom za kruhom”. Razmileli su se Jugosloveni širom zapadnih zemalja – Austrija, Nemačka, Francuska, Sjedinjene Države i Australija postale su meke za školovane stručnjake (potpisnik ovih redova imao je nekoliko njih u porodici, ali se, avaj, niko nije setio da bilo šta ostavi iza sebe), ali i za one koji su otišli da rade obične fizičke poslove, kako bi prehranili svoje porodice.
Prava radnika bila su neprikosnovena
Priča o tome kako u Jugoslaviji nije bilo štrajkova zasnovana je pre svega na tome što tada nije bilo društvenih mreža, kojima bi se “odmah i sad” saznalo da neko tamo negde štrajkuje zbog toga što se ne ispunjavaju njegova osnovna prava – kao što je na primer – pravo na platu. Ovako – bili ste osuđeni na zvanična glasila.
Verovali ili ne – iako su podaci veoma šturi – mogu se i u SFRJ pronaći primeri velikih štrajkova (mada ostaje nejasno – kako su to radnici štrajkovali protiv samoupravnog socijalizma u kom su oni donosili odluke?).
Baš u vreme kada je autor ovih redova došao na svet – u medijima je zabeležen prvi serijal tekstova vezan za štrajkove radnika u SFRJ – štrajkove u brodogradilištu Uljanik iz 1967.
Hoćete još neku bajku?
IZVOR: TELEGRAF I FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN
