Trenutni trgovinski rat između SAD i EU nije ništa novo. Ove dve ekonomske sile su se suprotstavile u pet velikih trgovinskih sukoba. Kako su se oni završili?
Kada su SAD sredinom marta uvele carinu od 25 odsto na uvoz aluminijuma i čelika iz EU, to je bio prvi potez u trgovinskom sukobu između dugogodišnjih saveznika, koji je zatim doveo do carina od 25 odsto na uvoz automobila iz EU u SAD i opšte carine od 10 odsto na drugu robu.
Zvaničnici EU, rastrzani između diplomatskog ogorčenja i ekonomske potrebe da zaštite evropske industrije, najavili su niz protivmera koje su potom suspendovane nakon što je predsednik SAD Donald Trump proglasio 90-odnevnu pauzu na tzv. recipročne carine, koje bi opštu carinu od 10 odsto povećale na 20 odsto.
Ali, ovo nije prvi put da se EU i SAD sukobljavaju oko trgovine. Od piletine do proizvodnje aviona, niz ekonomskih okršaja obeležio je istoriju transatlantskog saveza, piše Euronews.
Ipak, ovaj sukob pokazuje znake mogućeg eskaliranja znatno iznad prethodnih sporova, jer su se u igru uključile i usluge – posebno tehnologija – usled suficita SAD u trgovini uslugama u odnosu na EU.
Rat zbog piletine – SAD 1 / EU 1
Godine 1962, suočena sa poplavom jeftine američke piletine, Evropska ekonomska zajednica (EEZ) – tada sastavljena od Francuske, Zapadne Nemačke, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga – odlučila je da uvede carine na američku živinu.
Potez je odmah doveo do drastičnog pada američkog izvoza piletine, posebno u Zapadnu Nemačku.
SAD su procenile svoje gubitke na 46 miliona dolara godišnje, dok je EEZ tvrdila da su gubici bliži 19 miliona. GATT, prethodnik STO-a, kasnije je odredio kompromisnu sumu od 26 miliona dolara štete.
Pošto su pregovori propali, Vašington je odgovorio carinama u vrednosti od oko 26 miliona dolara na evropske proizvode poput kamiona, konjaka i dekstrina.
Na kraju, nijedna strana nije izašla kao jasan pobednik. Evropa je platila manju cenu nego što se očekivalo, dok su SAD stekle pregovaračku prednost.
Rat zbog banana – SAD 1 / EU 0
Tzv. „ratovi banana“ predstavljaju jedan od najdugotrajnijih trgovinskih sporova između Brisela i Vašingtona, koji je trajao više od 15 godina.
Godine 1993. EU je usvojila preferencijalni trgovinski režim koji je favorizovao izvoz banana iz ACP zemalja (bivših evropskih kolonija u Africi, Karibima i Pacifiku), kao podršku njihovim krhkim ekonomijama.
SAD su se usprotivile, tvrdeći da time bivaju oštećene njihove multinacionalne kompanije koje su dominirale svetskom trgovinom bananama.
Slučaj je prenet na STO, koja je 1997. presudila u korist SAD. EU je 1998. izmenila svoj sistem uvoza, ali SAD nisu bile zadovoljne. Uvele su carine na proizvode iz EU, poput francuskih tašni i italijanskog sira Pekorino, u iznosu do 191 milion dolara.
Tek 2009. EU je pristala da smanji carine na banane sa 176 na 114 evra po toni.
Rat zbog hormona u govedini – SAD 0 / EU 1
Ono što je 1989. počelo kao mera zaštite javnog zdravlja, brzo je preraslo u još jedan veliki transatlantski trgovinski spor. Te godine, EEZ je zabranila uvoz govedine tretirane veštačkim hormonima rasta, pozivajući se na bezbednost potrošača.
Vašington i Otava su osporili ovu meru pred STO. Deset godina kasnije, 1999, STO je presudio u njihovu korist, dozvolivši SAD da uvedu odmazdne carine na robu iz EU u vrednosti od 116,8 miliona dolara godišnje.
Carine su pogodile kultne evropske proizvode poput francuskog rokvforta, italijanskih i španskih pršuta, te belgijske čokolade.
Nakon više od dve decenije prepucavanja, spor je konačno rešen 2011. EU je pristala da postepeno poveća kvote za visokokvalitetnu, hormonski netretiranu američku govedinu, a SAD su ukinule kaznene carine.
Večiti rat: Boing/Erbas– SAD 0 / EU 0
Punih 17 godina, EU i SAD vodile su ogorčenu bitku oko državnih subvencija svojim vazduhoplovnim gigantima — Boingu i Erbasu.
Spor je počeo sporazumom iz 1992. koji je trebao da reguliše državnu pomoć. Ali već 2004. SAD su optužile EU da nelojalno subvencioniše Erbas, povukle se iz sporazuma i uložile žalbu STO-u.
Usledila je pravna i diplomatska borba koja je kulminirala tokom prve Trampove administracije. Godine 2019, STO je SAD-u dozvolila da uvede carine u vrednosti od 7,5 milijardi dolara godišnje na robu i usluge iz EU.
Godinu dana kasnije, STO je presudio u korist EU, omogućivši joj da uvede carine na uvoz iz SAD, kao odgovor na pomoć Boingu.
Godine 2021. postignut je proboj: obe strane su pristale na suspenziju carina, proglasivši privremeno primirje koje važi do 2026.
Prvi rat oko aluminijuma i čelika – SAD 0 / EU 0
Spor je počeo 2018. kada je Trampova administracija uvela opšte carine na uvoz čelika i aluminijuma, pozivajući se na nacionalnu bezbednost. EU je brzo odgovorila tužbom pred STO-om i uvela protivmere na američku robu u vrednosti od 2,8 milijardi evra, uključujući burbon, motocikle i sok od narandže.
Zatezanje je trajalo do 2021. kada su obe strane, pod Bajdenovom administracijom, pristale na suspenziju carina, što je ocenjeno kao korak ka obnovi poverenja.
Međutim, to krhko primirje se sada raspalo. Od marta 2025, carine od 25 odsto SAD su ponovo na snazi.
Gem, set i meč?
Ono što trenutni trgovinski sukob čini posebnim, osim njegove žestine, jeste prividno povlačenje Svetske trgovinske organizacije (STO) iz uloge arbitra.
Tradicionalno, kao što prethodni primeri pokazuju, sporovi su se rešavali kroz STO, multilateralnu instituciju zaduženu za upravljanje globalnim trgovinskim tenzijama.
Međutim, SAD blokiraju imenovanja članova panela koji rešavaju sporove i uvele su „recipročne“ carine protiv više od polovine članica STO-a.
Pogled na „homerovske“ trgovinske ratove između EU i SAD podseća nas da su multilateralne organizacije, bilo STO ili njen prethodnik GATT, bile ključne u rešavanju sporova u prošlosti.
Istorija takođe pokazuje da, čak i kada neko na papiru izgleda kao pobednik, iz trgovinskog rata niko ne izlazi kao pravi dobitnik.
IZVOR: RTV I FOTO: PRINTSCREEN
