Spavanje je generalno povezano sa mozgom, ali loš san utiče na celo telo – mnoge bolesti su uzrokovane ili pogoršane gubitkom sna.
Profesorka neurobilogije sa prestižnog harvardskog medicinskog fakulteta dr Dragana Rogulja za Ona.rs otkriva detalje revolucionarne nove studije o načinima na koje spavanje i telo međusobno deluju. Naime, tim naučnika koju predvodi dr Rogulja, naučnica srpskog porekla, pronašla je poseban, dvosmerni odnos između sna i creva, odnosno jedinstven i iznenađujući uticaj gubitka sna na creva i, sa druge strane, neočekivano otkriće da creva, a ne mozak, kontrolišu kvalitet, odnosno dubinu sna.
Ovi nalazi su dragoceni jer bi konačno mogli da dovedu do odgovora o poreklu sna, kao i do razvijanja strategija za ublažavanje negativnih posledica neadekvatnog sna. Upitana čime se bavi tim naučnika koje predvodi na Harvardu, Rogulja pojašnjava:
– Moja laboratorija se uopšteno bavi spavanjem, kako nam se mozak prebacuje iz stanja gde smo aktivni u stanje gde smo isključeni i nemamo percepciju sveta oko sebe, kako se opet budimo i kako svaki dan izlazimo i ulazimo u to stanje. Ono što je svima jasno je da, kada ne spavamo samo jednu noć, osećamo se loše, da smo u mentalnoj „magli“ i da ne možemo da razmišljamo, zbog čega je izostanak sna često povezivan sa mozgom, i intuitivno, pa čak i na naučnom nivou – priča dr Rogulja i dodaje: – Međutim, nama je bilo nelogično da je za spavanje potreban samo mozak, pre svega što je izostanak sna povezan sa mnogim kliničkim bolestima kao što je rak debelog creva i dojki, dijabetis, srčani udar…
Posledice nesanice po organizam
POVEZANE VESTI
Upitana šta to znači za ljude, dr Rogulja kaže da bi baš to ispitivanje volela da prenese u Srbiju i da se takvo istraživanje sprovede Hemijskom fakultetu u Beogradu. Na pitanje da li to znači da se više neće lečiti nesanica, već posledice nespavanja, profesorka odgovara potvrdno.
Tako je, zato što sada postoji ogroman broj proizvoda na tržištu koji pomažu da spavaš, ali ne postoji ništa da pomogne čoveku ukoliko ne spava. Recimo imate posao, stare roditelje, dete ili bilo šta o čemu morate da vodite računa, vama ne treba pilula za spavanje, već nešto što da vam pomogne kad ne spavate, a tako nešto ne postoji jer do sada nije bilo poznato šta se dešava u organizmu kada se ne spava. Iskreno se nadam da se isti proces odvija i kod ljudi. Ali, već sam rekla, ne znam da li bi to uticalo na mentalno stanje. To sada ispitujemo – šta bi smo mogli da dodamo u te suplemente da malo pomognemo i mentalno.
Ona upozorava da ljudi pogrešno veruju da su dobro kada ne spavaju i da je osećaj pospanosti samo trik koji nervni sistem sprovodi nad nama da bi čovek otišao da spava, jer inače nikad to ne bi učinio. Isto kao apetit. Kaže da naučnici mogu da „skinu“ apetit da ljudi ne osećaju glad, ali da je čoveku hrana i dalje potrebna i bez nje će da umre.
Dr Rogulja je takođe u jednom drugom projektu otkrila i vezu spavanja sa stomakom u smislu kvaliteta sna.
Pitali smo se kako se to isključujemo kada spavamo. Zanimalo nas je kako uđemo u stanje u kojem ne reagujemo na spoljašnje nadražaje, kakva je to barijera što se oko mozga pravi, kako se smiri mozak. Kao neurobiolozi krenuli smo da istražujemo tako što smo uklanjali funkciju gena, jer smo mislili da je uzrok u u nervnom sistemu. Pretražili smo tri i po hiljade gena dok nismo našli jedan par, peptid (mali protein) i receptor, koji kad se uklone životinje veoma lako reaguju na nadražaj i lako se bude. Ispostavilo se da postoje ćelije u crevima koje se zovu enteroendokrine ćelije, koje proizvode i izlučuju signale koji su praktično identične kao one u mozgu. Te ćelije su veoma slične neuronima i mogu da prave sinapse sa neuronima, a taj fenotip je poticao iz creva.
Peptid, objašnjava, postoji i u mozgu i u crevima, a aktiviraju se kada ima proteina u hrani. Tada se luči višak peptida koji ide u mozak i vezuje se za receptore u dopaminskim ćelijama i menja kako one reaguju na taj senzorni nadražaj. Kako ističe, količina sna se uopšte ne menja kada „diraju“ taj sistem, vaće njegova dubina i kvalitet. Jednostavno rečeno, to je ono kada spavate dovoljno, ali se ne osećate odmorno kada ustanete.
Iz Srbije joj nedostaje sve
O svojoj profesionalnoj karijeri dr Rogulja govori veoma skromno. O tome kako je postala profesor na prestižnom univerzitetu kao što je Harvard, kaže da je u Beogradu prekinula studije farmacije na petoj godini i otišla u Amerku, gde je upisala molekularnu biologiju i korak po korak, završila doktorat, postdoktorat, uradila „neke primećene radove“ i prijavila se na konkurs za profesorsko mesto na Harvardu.
Od Srbije joj ukratko nedostaje sve i veoma bi volela kada bi mogla da doprinese našem istraživanju ovde, da donese svoje znanje ili šta god može da ponudi, jer smatra da ovde postoji veliki akadmeski potencijal i da su naši studenti jednako obrazovani i pametni kao i na Harvardu.
Da učimo devojčice o nauci
Upitana da opiše kako izgleda svet naučnika na prestižnom univerzitetu, pogotovo žena-naučnica i da li postoji vidna razlika između polova, kako u SAD tako i u Srbiji, dr Rogulja ističe:
Heh, žene. Šta da vam kažem? Imali smo više naučnika koji su se zvali Dejvid nego što smo imali žena na odeljenju. Sedam Dejvida i pet žena od 40 profesora. Pa ipak, iako mi je taj taj svet delovao zastrašujući i mislila sam da mi neće baš pasati, sve moje kolege su stvarno super. Nije nam bitno da li smo na Harvardu ili bilo gde, bitno je šta ćemo da učinimo sa šansom koju imamo. Taj fakultet ima famu. Bila sam malo uplašena, ali ljudi kao ljudi, svuda su isti, nisu ništa ni bolji ni pametniji od nas. Kada držim predavanja kod nas ili u Americi, dobijam identična pitanja, naši studenti su identično naoružani teoretskim znanjem kao i studenti tamo. A meni lično je dosta pomoglo što dolazim iz Srbije, iz jedne komunističke pozadine, gde je bila manje više neka ujednačenost, zbog čega nikada nisam imala taj neki osećaj „ja sam žena, pa…“
Dr Rogulja kaže da se sada trudi da devojkama podigne samopouzdanje, da ih pogura da vide da su stvarno jednako pametne i jednake, jer veruje, da iako smo danas „egal“, na većim funkcijama i dalje ima više muškaraca. Stoga poručuje:
Obavezno da učimo devojčice o nauci, da razbijemo stereotip da su dečaci bolji za nauku i tehniku, a devojciče, recimo, za crtanje. Nemam nikakvu sumnju da nema razlike između mušaraca i žena u smislu mogućnosti. Izazvaću bilo koga da pročita rad koji je pisao naučnik i koji je pisala naučnica i da kaže ko je ko. Nema šanse da zna razliku!
IZVOR: ONA TELEGRAF FOTO: ONA TELEGRAF
