SVET MU JE REKAO „DA“: ALEKSANDAR SIČ, mladi lekar iz Srbije danas uči od najboljih američkih stručnjaka

OD SIROMAŠNE PORODICE DO AMERIČKIH KLINIKA: Priča srpskog studenta medicine koji je dokazao da snovi nemaju granice

Kucao je na vrata najboljih profesora sveta – danas ga oni pozivaju da radi sa njima. Aleksandar Sič pokazuje da poreklo nije prepreka, već motiv.

Dok mnogi mladi veruju da su vrhunske svetske klinike rezervisane samo za privilegovane, priča Aleksandra Siča dokazuje upravo suprotno.

Apsolvent Medicinskog fakulteta u Beogradu, autor više od 30 naučnih radova citiranih preko 400 puta, prvi student iz Srbije koji je dobio prestižnu nagradu Evropske akademije za neurologiju i prvi student iz naše zemlje izabran u njene naučne panele za moždani udar, glavobolje i epilepsiju – danas svoje znanje usavršava u Americi, rame uz rame sa vodećim svetskim stručnjacima.

Njegov put vodio ga je kroz Čikago, Njujork i Bronks, gde je učio na prestižnim američkim klinikama iz oblasti neurologije, hematologije, psihijatrije i medicine bola. Radio je sa profesorima čija imena predstavljaju svetski vrh medicine, ali nije zaboravio odakle je krenuo.

„U AVIONU ZA NJUJORK PITAO SAM SE DA LI JA SANJAM“

Aleksandar otvoreno govori da na početku studija nije znao gde će ga život odvesti. Znao je samo jedno – želeo je da postane dobar lekar.

Sve ostalo bilo je rezultat rada, hrabrosti i upornosti.

Najemotivniji trenutak bio je kada je dobio prvi poziv iz Amerike.

„S obzirom na to da dolazim iz materijalno ugrožene porodice, bilo mi je gotovo nestvarno da jedan američki profesor smatra da sam dovoljno vredan da me pozove da učim od njega. Istovremeno sam osećao ogromnu zahvalnost, ali i određeni strah… Sećam se da sam se u avionu za Njujork pitao da li ja sanjam da se ovo dešava i da li ja tu uopšte pripadam.“

AMERIKA MU JE OTVORILA VRATA, ALI IH JE SAM PRONAŠAO

Nijedna od tih prilika nije došla slučajno. Prvi korak bio je običan razgovor sa kolegom koji mu je objasnio kako izgleda put do američke licence. Posle toga usledili su meseci istraživanja, razgovora sa lekarima koji su taj put već prošli i slanja mejlova profesorima širom Amerike.

„Najveći broj prilika koje sam dobio nije došao slučajno. Dobio sam ih zato što sam skupio hrabrost da priđem ljudima, predstavim se, pošaljem mejl, postavim pitanje ili zamolim za priliku. Mnogi ne odgovore, neki vas odbiju, ali dovoljan je jedan čovek koji će prepoznati vaš trud i potencijal da vam promeni život.“

Volontirao je kao naučni saradnik na Departmanu za anesteziologiju bolnice Advocate Illinois Masonic Medical Center u Čikagu pod mentorstvom profesora dr Nebojše Nicka Kneževića, sarađivao sa BronxCare Health System, usavršavao se u New York Headache Centeru kod profesora Alexandera Mauskopa i na klinici Montefiore kod profesorke dr Jelene Pavlović.

Upravo su ti ljudi ostavili snažan trag na njegov profesionalni razvoj.

O profesoru Kneževiću govori sa posebnom emocijom.

„Često umem iz šale da kažem da je svakom potreban jedan Nick Knežević u životu.“

Njihovo poznanstvo počelo je sasvim slučajno na jednom kongresu u Beogradu.

„Bio sam četvrta godina studija i nisam imao nikakvo iskustvo u naučnom radu. Profesor Knežević bio je neverovatno strpljiv i spreman da mi prenese svoje znanje. Danas je taj naš prvi rad jedan od najcitiranijih, a osim mentora postao je i veliki prijatelj. Čujemo se gotovo svakog dana.“

Aleksandar kaže da mu je upravo saradnja sa profesorom Kneževićem otvorila vrata američke naučne zajednice, pa danas sa stručnjacima iz oblasti medicine bola sarađuje na projektima, dobija pozive da bude urednik naučnih časopisa, član međunarodnih žirija i predavač na kongresima.

LEKCIJA IZ AMERIKE KOJU NEĆE ZABORAVITI

Boravak na američkim klinikama nije mu doneo samo novo znanje već potpuno drugačiji pogled na medicinu.

Video je kako lekari svakodnevno povezuju nauku i praksu, kako proučavaju najnovije studije i odmah ih primenjuju u radu sa pacijentima.

Posebno ga je impresionirao profesor Alexander Mauskop iz New York Headache Centra na Menhetnu, neurologa i psihijatra.

„Kada bih se vratio sa pauze, sa velikim entuzijazmom bi mi prepričavao najzanimljivija istraživanja i objašnjavao kako bi njihovi rezultati mogli da promene svakodnevnu kliničku praksu. To mi je pokazalo koliko je važno da lekar nikada ne prestane da uči, čak i sa 70 godina.“

Pored ovih profesora – mentora Aleksandar posebno ističe i dr Idana Sharona iz Njujorka, čuvenog dečjeg hirurga profesora dr Miroslava Đorđevića iz bolnice Mount Sinai u Njujorku, kao i profesorku Tatjanu Gazibaru sa Instituta za epidemiologiju, profesorku dr Aleksandru Jović-Vraneš sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, doktora Marka Baralića sa Klinike za nefrologiju UKCS, doktora Bojana Čegara i doktorku Kristinu Božović, koji su ga još tokom studija uveli u svet hirurgije i rada sa pacijentima.

Poseban utisak ostavila je brzina kojom američki zdravstveni sistem prihvata nove terapije.

Tokom usavršavanja kod neurologa i psihijatra dr Idana Sharona, Aleksandar kaže da je imao priliku da među prvima vidi pacijente koji su primali tada potpuno novi lek za shizofreniju – Cobenfy.

„Bilo je fascinantno iz prve ruke posmatrati kako se jedna velika terapijska inovacija gotovo odmah uvodi u svakodnevnu kliničku praksu.“

Ipak, naglašava da Srbija ima vrhunske stručnjake.

„Ne mislim da u Srbiji nedostaju znanje ili kvalitetni lekari. Naprotiv. Međutim, američki centri imaju više resursa, savremeniju opremu i lakši pristup inovativnim terapijama, zbog čega nova dostignuća mnogo brže stižu do pacijenata.“

OD HIRURGA DO NAUČNIKA

Na početku studija bio je uveren da će postati hirurg.

Danas ga najviše privlači naučno-istraživački rad.

Njegovi radovi o hroničnom stresu, glavoboljama, neurološkim oboljenjima, hroničnom bolu i nefrologiji predstavljani su u Ženevi, Čikagu, Orlandu, Kaliforniji, Helsinkiju i drugim svetskim centrima medicine.

Za jedan od svojih radova dobio je i više međunarodnih nagrada.

„Sa svojim prijateljima se često našalim na tu temu: od hirurga do naučnika za šest godina.“

Prvi ozbiljan dodir sa medicinom imao je upravo zahvaljujući urologiji.

„Na drugoj godini studija želeo sam da budem urolog. Doktor Bojan Čegar i doktorka Kristina Božović vodili su me pune dve godine na dežurstva, uvodili u operacionu salu, učili me prvim praktičnim veštinama i mnogo mi pomogli.“

Kasnije su ga profesorka Tatjana Gazibara i profesor Nick Knežević uveli u svet nauke.

Aleksandrova istraživanja danas obuhvataju hronični stres, glavobolje, hronični bol, moždani udar, neuroimune mehanizme bola, nefrologiju, psihijatriju i neurologiju, a predstavljana su na najznačajnijim svetskim kongresima.

Samo ove godine u Ženevi predstavio je tri rada – o lečenju neurogene bešike kod dece sa spinom bifidom, uticaju kanabisa na hronični bol i razlikama između muškaraca i žena u neuroimunim mehanizmima hroničnog bola.

U Orlandu je govorio o hroničnom stresu, glavoboljama i prevenciji moždanog udara kod mladih, dok je u Kaliforniji predstavljen njihov rad o retkoj neželjenoj reakciji na antidepresiv trazodon.

NAJVEĆI USPEH? OSTATI ČOVEK

Iako iza sebe ima impresivnu biografiju, Aleksandar ističe da nijedan uspeh nije došao bez neprospavanih noći, odricanja i podrške ljudi koji su verovali u njega.

Posebno mesto u njegovoj priči zauzima doktorka Tamara Lazić Strugar.

„Ona nam je ostavila u amanet šta znači živeti život punim plućima i boriti se za sebe, svoju porodicu i svoje snove doslovno do poslednjeg daha.“

Pored porodice i prijatelja, veliku podršku pružila mu je profesorka dr Aleksandra Jović-Vraneš, mentorka njegovog diplomskog rada.

„Osoba je sa kojom uvek mogu da porazgovaram, da se posavetujem i potražim podršku kada mi je to potrebno. Kada to imate, sve je lakše.“

Aleksandar priznaje da je bilo mnogo neprospavanih noći, da je pojedine ocene na fakultetu svesno žrtvovao zbog nauke, ali nikada nije dozvolio da izgubi fokus.

PORUKA MLADIMA IZ SRBIJE I DIJASPORE: NE ČEKAJTE DA VAS NEKO PRONAĐE

Možda upravo ovaj deo intervjua najbolje opisuje Aleksandra Siča.

Ne govori o talentu. Ne govori o sreći. Govori o hrabrosti.

„Život zaista ima neverovatne načine da nam otvori vrata za ono što želimo, ali samo ako smo spremni da pokucamo na njih.“

I dodaje:

„Nemojte čekati da vas neko pronađe ili da vam neko sam ponudi priliku. Niko neće doći da nas spase. Moramo sami da se izborimo za ono što želimo, da budemo uporni i da se ne plašimo odbijanja.“

PRIČA KOJA INSPIRIŠE I SRBIJU I DIJASPORU

U vremenu kada mnogi mladi sumnjaju da mogu da uspeju bez veza, novca ili poznanstava, priča Aleksandra Siča vraća veru da znanje, upornost i hrabrost mogu otvoriti vrata i najboljih svetskih institucija.

Od studenta iz Srbije do američkih klinika, međunarodnih kongresa i naučnih priznanja – njegov put pokazuje da najveće granice često postoje samo u našim mislima.

A možda je upravo njegova najvažnija poruka ona koju bi svaki mladi čovek trebalo da zapamti:

“Jedna poslata poruka, jedno pitanje ili jedan iskren korak mogu potpuno promeniti život.”

ŠTA ŽELI DA VRATI SRBIJI

Iako se usavršava na najprestižnijim američkim klinikama, Aleksandar kaže da mu cilj nije samo lični uspeh.

„Voleo bih da u Srbiju prenesem način razmišljanja koji sam tamo video. Medicina nije statična oblast. Odgovornost svakog lekara je da stalno uči, usvaja nova znanja i, kada god je moguće, deo tog iskustva donese nazad svojoj zemlji i svojim pacijentima.“

PIŠE: ANA VELJKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA