„Fudbal i hemija su moje dve velike ljubavi“ — život između terena i laboratorije
Dvadesetosmogodišnja Viktorija Mišeljić iz Niša, bivša fudbalerka ŽFK Mašinac i kapitenka ženske U19 reprezentacije Srbije, danas je doktor hemije i buduća profesorka u SAD. Doktorirala je na Wesleyan University, a od avgusta počinje da predaje na Fairleigh Dickinson University.
Ali njena priča ne počinje diplomama, već — kako sama kaže — u kući punoj lopti.
DETINJSTVO: „SPORT JE BIO DEO NAŠEG ŽIVOTA, NE SAMO IZBOR“
„Sport je oduvek bio veliki deo mog života. Moj tata Jovo Mišeljić bio je profesionalni fudbaler i trener tako da je sport uvek bio prisutan tokom mog detinjstva.“
U njenoj kući sport nije bio hobi, već svakodnevica.
„Pored fudbala, bavila sam se karateom, plivanjem, košarkom, odbojkom i atletikom — trčanjem i skokom u vis.“
A fudbal je došao prirodno, ali uz jasnu porodičnu podršku:
„Iako nisam zvanično počela da treniram fudbal sve do 11. godine, moj tata se pobrinuo da uvek imam svu potrebnu opremu.“
Ipak, najvažniji deo dolazi iz onoga što je sport izgradio u njoj:
„Kroz sport sam naučila organizaciju vremena, posvećenost, disciplinu, odgovornost i pouzdanost. Naučio me je i otpornosti — kako da prihvatim izazove, kako da se ne obeshrabrim nakon poraza i kako da slavim uspehe.“
IZMEĐU FUDBALA I NAUKE: „NISAM HTELA DA ODUSTANEM NI OD JEDNOG“
Dok je bila kapitenka U19 reprezentacije Srbije i igrala za ŽFK Mašinac, pred njom je stajala odluka života.
„Nekoliko evropskih klubova mi je ponudilo da po završetku škole pređem kod njih i profesionalno igram fudbal.“
Ali, kako kaže, izbor nije bio jednostavan.
„Fudbal je postao moja svakodnevica i nisam bila spremna da ga se odreknem kako bih se fokusirala samo na studije.“
U tom trenutku dolazi prelom:
„Moja mama je uticala da nastavim obrazovanje, dok je tata bio za to da odem u Evropu i igram fudbal.“
A onda — Amerika.
„Prijavila sam se, položila testove i dobila punu sportsku i akademsku stipendiju. Ta prilika mi je omogućila da spojim školu i fudbal — i to je bio savršen balans.“
„ODLAZAK OD KUĆE NIJE BIO LAK, ALI ZNALA SAM ZAŠTO IDEM“
O odlasku iz Niša govori emotivno:
„Odlazak od kuće nije bio lak. Morala sam da ostavim porodicu, prijatelje i sve što mi je bilo poznato.“
Ali odluka je bila jača od straha:
„Kada sam razmišljala o široj slici i prilikama koje dolaze kasnije, znala sam da je to prava odluka.“
STUDIJE I SPORT: „RADILA SAM SVE U ISTO VREME“
Život u Americi bio je konstantna borba sa vremenom.
„Morala sam da uskladim sport, oporavak, dovoljno sna, učenje, predavanja i ispite — sve u isto vreme.“
Ali ključ je bila disciplina:
„Dobre veštine organizacije vremena su mi zaista pomogle da sve izbalansiram.“
I iskreno priznaje:
„Bilo je trenutaka kada je bilo veoma naporno, posebno u piku sezone, ali sam uspela da se izborim sa svim izazovima.“
„ONO ŠTO ME JE FASCINIRALO JE DA JE SVE OKO NAS HEMIJA“
Njena ljubav prema nauci počinje rano:
„Još od osnovne škole sam zaista uživala u hemiji. To je bio predmet koji me je najviše izazivao jer je zahtevao rešavanje problema i kritičko razmišljanje.“
Ali ključna rečenica dolazi kasnije:
„Ono što me je najviše fasciniralo jeste to koliko je hemija povezana sa svime oko nas. Naše celo telo funkcioniše kroz hemijske procese.“
I zato kaže:
„Hemija je svuda oko nas — u disanju, u energiji, u tehnologiji, u svemu što koristimo i živimo.“
Upravo ta povezanost je, kaže, bila presudna:
„Imam osećaj da sam svoju strast prema hemiji otkrila veoma rano i ta povezanost između hemije i našeg svakodnevnog života me je usmerila ka tome da upišem medicinsku školu.“
Tokom akademskog puta, hemija za nju prestaje da bude samo interesovanje i postaje prostor u kome se gradi identitet naučnika.
„Kroz osnovne i doktorske studije imala sam priliku da upoznam mnogo naučnika, da objavljujem svoje radove i da učestvujem na konferencijama.“
Među njima posebno izdvaja jedno iskustvo:
„Na National Organic Symposium u Njujorku imala sam priliku da predstavim svoj rad i da budem deo zajednice vrhunskih istraživača.“
A jedan susret ostavio je poseban trag:
„Upoznavanje dobitnika Nobelove nagrade Mortena Meldala bilo je za mene izuzetno inspirativno iskustvo. Njegov rad i razgovor sa njim su me podstakli da svoje znanje iz organske hemije prenesem na sledeći nivo.“
NAUČNA KARIJERA: „RADILA SAM NA MOLEKULIMA KOJI IMAJU BUDUĆNOST“
Tokom doktorata, njen rad ulazi u visokotehnološku nauku:
„Bavila sam se dizajnom, sintezom i karakterizacijom multifunkcionalnih organskih molekula koji se koriste u elektronskim uređajima kao što su pametni telefoni i OLED televizori.“
„TO JE BIO FULL-CIRCLE MOMENT“ — POVRATAK KAO PROFESORKA
Kada je dobila poziv da postane profesorka, emocije su bile jasne:
„U početku, iskreno, nisam mogla da verujem. To je bio pravi ‘full-circle’ trenutak.“
Jer se vraća tamo gde je sve počelo:
„Završila sam osnovne studije na istom univerzitetu i sada se vraćam kao profesorka.“
I dodaje:
„Bilo je veoma dirljivo shvatiti da me sada vide kao nekoga ko je spreman da predaje i pomaže drugima. Veoma sam uzbuđena zbog ovog narednog poglavlja i prilike da podržavam buduće generacije dok prolaze kroz akademske i životne izazove.“
FUDBAL I DALJE ŽIVI: „NE MOGU DA GA OSTAVIM“
Iako više ne igra na istom nivou, sport je i dalje tu.
„Fudbal je i dalje veliki deo mog života. Ne mogu da zamislim da ga potpuno ostavim.“
Zato ostaje blizu terena:
„I dalje sam uključena kroz treniranje i rad sa timom. Sport mi je uvek bio filter i način da se oslobodim stresa, i taj balans mi je izuzetno važan. Čak i ako to bude samo jednom nedeljno, uvek ću naći vremena za to, jer me je sport oblikovao i lično i profesionalno.”
PORUKA MLAĐIMA: „NE POSTAVLJAJTE SAMI SEBI GRANICE“
Na kraju, njena poruka postaje životna filozofija:
„Često sami sebi postavljamo granice.“
I nastavlja:
„Ako je sport tvoje sigurno mesto i nešto što voliš, treba da mu se potpuno posvetiš — jer te može odvesti dalje nego što misliš.“
I zaključuje:
„Ništa te ne može zaustaviti ako veruješ u sebe i ostaneš posvećen svojim ciljevima.“
PIŠE: ANA VELJKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
