Car Dušan je bio pretposlednji srpski kralj i car iz dinastije Nemanjića. Imao je titulu kralja od 1331. do 1346. godine, a zatim je postao i prvi krunisani car srpske države, kada ga je na Uskrs 16. aprila 1346. godine krunisao prvi srpski patrijarh Joanikije II. Dušan je vladao nad novonastalim Srpskim carstvom više od 9 godina do svoje smrti 20. decembra 1355. godine. Car Dušan je opisan kao energičan vladar, jakog karaktera i temperamenta, zato se često u izvorima i literaturi javlja i pod imenom „Dušan Silni”.
U vreme njegove vladavine Srbija je bila na vrhuncu moći, prostirala se od Korintskog zaliva na jugu do Dunava na severu i od Jadrana na zapadu do Egejskog mora na istoku.
Nasledivši kraljevstvo od oca Stefana Dečanskog, Dušan je od svoje države i od osvojenih novih teritorija načinio carstvo, a sebe je 1346. u Skoplju proglasio carem Srba i Grka. Da ga smrt nije pretekla možda bi ostvario i plan da osvoji Carigrad.
Svoju mudru vladavinu utemeljio je zakonikom, prozvanim Dušanov, koji se u istoriji pravnih nauka i danas izučava kao izuzetan.
Umro mlad i u punoj snazi
Car Dušan je umro 20. decembra 1355. godine, još uvek mlad i u punoj snazi. Uzrok smrti nikada nije utvrđen, ali govorilo se o trovanju, moždanom udaru, pa čak i o epilepsiji. Sahranjen je u svojoj zadužbini, manastiru Svetih arhanđela kod Prizrena.
Zimu 1354/55. Dušan je proveo u Seru, a kasno proleće i leto u Krupištima na desnoj obali Bregalnice.
Tokom poslednjih meseci života bio je prinuđen da pošalje jednu vojnu ekspediciju u Dalmaciju radi pomoći njegovoj sestri, Jelena, bila je udata za Maldena Šubića, hrvatskog velikaša, koji je umro od kuge 1348. pa je Jelena morala da se brine o odbrani porodičnih poseda Omiša, Klisa i Skradina.
O poslednjim danima života cara Dušana malo šta je poznato. Preminuo je u nedelju 20. decembra 1355. godine. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih arhanđela nedaleko od Prizrena. Mavro Orbin, dubrovački istoričar, kaže da je Dušan umro u mestu Djavolotopi u Romaniji, ali navodi i kazivanja da je Dušan umro u Nerodimlju. Jakov Lukarević navodi da je Dušan umro u mestu Diapoli u Trakiji krećući u nov pohod protiv Vizantije.
Zašto nije svetac?
Za razliku od ostalih Nemanjića, on nije kanonizovan od strane crkve.
Nagađa se o nekoliko moguća razloga: zato što postoji sumnja da je naredio ubistvo svog oca, zato što je bio surov, zato što se okrenuo Rimu u nameri da neutrališe ugarsku pretnju sa severa i Srbi su bili blizu da se pokatoliče ili zato što je uveo svoju ženu Jelenu na Svetu Goru, što je strogo zabranjeno i danas.
Dušanov zakonik
Dušanov zakonik poznat u prošlosti i kao „Zakon blagovernog cara Stefana“, uz uz Zakonopravilo Svetog Save, najznačajniji je izvor srpskog srednjovekovnog prava. Donet je na dva državna sabora vlastele i crkvenih velikodostojnika.
Prvi deo Zakonika donet je na saboru održanom na Vaznesenje 20. maja 1349. godine u Skoplju kada je doneto 135 članova. Drugi deo Zakonika donet je na saboru održanom 31. avgusta 1354. u Seru i tada je dopunjen sa još 66 članova.
Zakonik se sastoji od ukupno 201 člana, a pisan je na starosrpskom jeziku.
Donošenjem ovog zakonika car Dušan je želeo da uspostaviti vladavinu prava, jedinstveni pravni sistem koji važi na teritoriji celog carstva, ali i ograniči zahteve i prava vlastela koja je njime takođe stavljena u okvire zakona.
Dušanov zakonik najviše se bavi državnim pravom – regulisanjem odnosa među staležima i njihovom odnosu prema caru, organizacijom sudstva i sudskog postupka, autoritetom sudija, načelom zakonitosti, borbom protiv razbojnika i lopova, krivičnim pravom, a najmanje govori o građanskom pravu.
Pronađena grobnica
Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. U grobu su pronađene ispreturane kosti.
U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su na očaj tadašnjeg režima prenete 18. maja 1968. u Crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu, gde i danas počivaju.
Kao i njegovi prethodnici Nemanjići, i Dušan je bio veliki ktitor. Pored mnoštva obnovljenih crkava, podigao je i manastir svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu kod Prizrena. Međutim, za razliku od ostalih Nemanjića, on nije proglašen za sveca. Neki tome pripisuju njegovu surovost, dok drugi, pak, tvrde da je to zato što je uveo svoju ženu Jelenu na Svetu Goru, što je strogo zabranjeno i dan danas.
Zanimljivo je istaći da je car Dušan Silni bio izuzetno visok za to vreme, a pojedini istoričari tvrde da je imao preko dva metra. Svi njegovi vitezovi imali su oko 2 metra, a pošto u Srbiji nije bilo puno dvometraša, gardu su uglavnom činili strani plaćenici.
I dan danas u Grčkoj postoji izreka prema kojoj plaše decu da će ih posetiti car Dušan Silni, što je ekvivalent Baba Rogi u našoj tradiciji.
Legenda o prokletstvu
Neposredno nakon Dušanovog krunisanja Stefan Dečanski je umro 11. novembra 1331. godine i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Visoki Dečani. Po Danilovom učeniku umro je prirodnom smrću dok drugi izvori tvrde da je Dušan popustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ako već i nije naredio, da se Stefan pogubi.
Za smrt Stefana Dečanskog vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države. Naime Stefan je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke. Prokletstvo se nije ispunilo na sinu, ali palo je na unuka Uroša, koji je izgubio carstvo. Ova legenda je trajala mnogo vekova, a svi su se tog prokletstva setili onda kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke.
IZVOR: N1 I FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN
