Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe (Crni Đorđe) bio je vođa prvog srpskog ustanka protiv Otomanskog carstva i osnivač dinastije Karađorđević.
Rođen je 14. novembra 1762. u Viševcu, u Srbiji (tadašnjem Otomanskom carstvu) i odrastao je gajući stoku sa svojim siromašnim roditeljima. Kada je porastao i postao sposoban za rad, njihova finansijska situacija se promenila. Nadimak Crni Đorđe dobio je zbog svog izgleda i temperamenta, ponajviše zbog prodornih crnih očiju.
Život Karađorđa
1785. godine, oženio se Jelenom Jovanović, čiji roditelji nisu odobravali taj brak jer su bili mnogo imućniji od Karađorđeve porodice. Prema nekim izvorima, Đorđe je oteo Jelenu kako bi se njome oženio. Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji jer je navodno ubio Turčina koji je zahtevao pravo prve bračne noći sa njegovom nevestom. 1787. godine seli se u Austriju sa svojom porodicom gde se priključuje vojsci i služi vojni rok u Italiji. U tom periodu se desio događaj koji je mnogo puta osporavan i koji je izazvao velike polemike među istoričarima – oceubistvo.
Najverovatnija priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Svi su to razumeli kao pretnju da će se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, Karađorđe je digao ruku na oca. Ubistvo je, po Vuku Karadžiću, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni članovi porodice, a njegov otac sramote i ropstva.
Nakon rata između Austrije i Turske 1791. godine (kod nas poznatog kao Kočina krajina) u kom je ratovao kao podoficir na strani Austrije, Karađorđe se vraća u Srbiju. Tu se ispovedio i zamolio za oproštaj koji je od sveštenstva i naroda dobio. Takođe dobija i medalju za hrabrost a zatim se odmeće u hajduke. Kako dolazi do opadanja hajdučije, Karađorđe se povlači iz družine i gradi svoj dom u Topoli. U to doba zarađivao je za život trgujući stokom. Imao je sedmoro dece, među kojima se nalazio i Aleksandar, budući srpski knez.
Prvi srpski ustanak – Đorđe Petrović Karađorđe
U proleće 1804. godine, kada su Srbi odlučili da neće više trpeti tiranski režim turskih janjičara, izabraše Karađorđa kao svog vođu. Povod za Prvi srpski ustanak bio je krvavi događaj, poznat kao seča knezova. O tome je pevao Filip Višnjić u čuvenoj pesmi “Početak bune protiv dahija“. Janjičari su brzo pobeđeni, a sultan Selim Treći nije reagovao jer je janjičare smatrao izdajnicima. Sultanovi srpski sužnji su, međutim, inspirisani svojim uspehom, želeli lokalnu autonomiju. Kada im je sultan to odbio, Karađorđe je objavio rat za nezavisnost koji se odigrao 1805. godine. Izuzetan borac i veliki vođa kakav je bio, uspeo je da pobedi Turke i oslobodi svoju zemlju. 1813. godine međutim, Turci izvršiše veliki napad i pokoriše zemlju sve od Morave do Drine.
Kada se razboleo od tifusa, Karađorđe odlazi u Austriju. Srpska autonomija je međutim samo privremeno izgubljena jer je 1815. godine Miloš Obrenović organizovao uspešan ustanak protiv Turaka. Karađorđu, kojeg je Miloš Obrenović smatrao neprijateljem, nije bilo dozvoljeno da se vrati u Srbiju. Nakon nekog vremena provedenog u izgnanstvu, Karađorđe se krišom vratio u Srbiju nadajući se da će opet organizovati ustanak protiv Turaka.
Plašeći se prisustva tako ozbiljnog rivala, Miloš Obrenović je naredio da se Karađorđe ubije na spavanju, što je i učinjeno u noći između 13. i 14. jula 1817. godine. Kako bi se dodvorio sultanu, Miloš je u Konstantinopolj poslao odsečenu glavu Karađorđevu. Ovo ubistvo pokrenulo je lanac osveta između dve dinastije koji će ugrožavati srpsku politiku sve do ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine.
IZVOR: EDUKACIJA I FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN
