Planina Tara nalazi se u zapadnoj Srbiji, u severozapadnom delu oivičen dubokim kanjonom reke Drine, dok joj se ogranci spuštaju ka kremanskoj dolini i dolini reke Đetinje, gde se oslanja na ogranke Zlatibora.
Planina Tara proučavana je od strane mnogih naučnika. Prvi je bio Josif Pančić, koji je na ovoj planini 1875. otkrio endemsku vrstu četinara, nazvanu Pančićeva omorika.
Poznati planinar Dr Kuno Vidrić, koji je prepešačio skoro sve važnije planine Evrope, najviše je vremena proveo na Tari obeležavajući planinarske staze i prikupljajući građu za više knjiga o ovoj prelepoj planini.
A 1934. je završen sanatorijum namenjen tuberkuloznoj deci
Šumovitu Taru sa pravom zovu „plućima Srbije”. Na njenim Kaluđerskim Barama, još je u 19. veku bila drumska mehana s dobrom hranom i sobama pristojnim za to doba.
I pisac Milovan Glišić, boraveći u konacima manastira Rača, na Tari je tražio leka za svoja obolela pluća.
O onome što je potom usledilo, piše Dragan R. Filipović u knjizi „Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada”:
„Iz zapadnih zemalja studenti su donosili učenja o zdravom životu, fizičkoj spremnosti i dobrom uticaju boravka u prirodi na čoveka. Užičko planinarsko društvo štampalo je 1912. knjižicu dr Remiša „Uticaj planinske klime na čovečiji organizam”, u prevodu sa nemačkog nastavničkog pripravnika Užičke gimnazije Dušana Bogosavljevića. Imala je neverovatan uticaj među školovanim svetom, đacima i studentima, može se mirno reći da je direktan uzrok odavanja Užičana zdravom životu”.
Filipović piše o užičkom gimnazijskom profesoru Milanu Popoviću (poživeo je više od 90 godina) koji je đake redovno vodio na okolne planine. Popović je smatrao da su Kremna idealna za planinarske aktivnosti.
„Uz blagoslov škole, roditelja i društvenih organizacija, što je odavno skoro nemoguće postići, u specijalni teretni vagon pakovao je i više od 50 đaka. Na podu ovsena slama, kroz male prozorčiće pozdrav suncu. Smeštao ih je u kremansku školu, o devojčicama se starala njegova supruga Rada. Svakog dana kupanje u hladnjikavim vodotokovima, najčešće na Konjskoj reci, pa u planinarsku šetnju do Tare ili Šargana – beleži autor i pita se: da li je danas moguće zamisliti kako bi izgledalo kada bi se na nekom nadležnom mestu predložio spartanski odmor đaka.
Filipović u knjizi pominje i nekadašnje Društvo riklijanera: toliko vernih planinama, čistom vazduhu, šetnjama i vodenim kupkama, koji su se posvećeno držali svog učenja da je takav način života efikasniji od lečenja bolesti lekovima.
Preterano ili ne, nesporna je stvar da boravak u planinama u svim vremenima godi zdravlju.
IZVOR: POLITIKA I FOTO: POLITIKA
