Otac Predrag Popović je sveštenik Srpske Pravoslavne Crkve sa službom u Velikoj Plani. Svoj govornički dar koristi za propovedanje jevanđeljske istine u nameri da probudi i pobudi u ljudima veru i ljubav prema Bogu. Besede i priče koje organizuje virtuelno preko svog youtube kanala izazvale su pažnju mnogih vernika.
Rođen je 23. decembra 1983. godine u Slavonskom Brodu od oca Duška i majke Smiljane. Početkom 90-tih seli se u Vrnjačku Banju gde stiče osnovno obrazovanje. U Kraljevu završava elektrotehničku školu, a nakon toga Bogoslovski fakultet u Beogradu. U čin đakona Episkop požarevačko-braničevski Ignatije rukopolaže ga oktobra 2011. godine, a u čin jereja jula naredne godine.Oženjen je Ivanom sa kojom ima troje dece: Teodoru, Petra i Pavla. Svojom jednostavnošću uspeva da približi veru čoveku iz naroda, te je tako na poziv Vladike Longina i sveštenika naše parohije stigao u posetu vernicima u Americi.
Oče, već neko vreme boravite u poseti vernicima u Americi, imali ste priliku da upoznate naše ljude, razgovarate sa njima, da vidite kako žive pa kakvi su Vam prvi utisci?
To me svi nekako pitaju, ali ja ne volim da govorim o utiscima dok ne napravim celu sliku. Ti utisci, taj ceo život je sačinjen kao jedna puzla od raznih šarenila. Vladika je divan čovek, domaćin, širokogrud, sveštenici su dobri, međusobno sarađuju i vredno rade sa narodom. U Srbiji su retki, ako uopšte znamo zajednice gde imaju fiskulturnu salu, recimo za košarku, da imaju folklorne grupe i sve to jako teško ide kod nas. Ovde je sve to drugačije, ljudi se okupljaju oko crkve i oko raznih zajednica. I na kraju krajeva ta okupljanja su jedino što imamo. Naš narod je divan, dobar kao i svuda. Svako ima neke svoje probleme, nesto čega smo morali da se odreknemo, da bismo nešto stekli.
Ono što je specifično za Vas jeste da govorite jednostavnim jezikom koji dopire do srca i duše običnog čoveka, što se pokazalo brojem pregleda na vašem youtube kanalu, postali ste prava internet senzacija. Kakav to osećaj izaziva u Vama?
Koja je suština govoriti jezikom ako nije jednostavan i ako ga ljudi ne razumeju. Zašto onda razgovaramo, koja je poenta mene koji sam besednik i koji se obraćam narodu i ljudi me ne razumeju, zašto se onda obraćam. Hristos je govorio jednostavnim jezikom, ja verujem da su njega u to vreme smatrali nekim ko nije dorastao nekim izazovima, nego što on izazove čudo i onda im skrene pažnju na suštinu. Gospod je u svojim pričama govorio kao da je poticao iz seljačke porodice, njegov otac je bio zanatlija, doduše ja znam šta znači biti dete zanatlije. Moj otac je bio majstor, popravljao je automobile i on je govorio o vinogradu, o sejaču i semenu. Dakle govorimo o seljačkim pričama, ali jezikom na način na koji ljudi mogu da razumeju. Tako da ja gledam sva dešavanja u mom životu i u životu drugih ljudi na način da to prenesem i da ostavim ljudima, a moram da kažem i da postoji jedan sebičan razlog tog mog interneta, a to su moja deca. Moja deca i moji unučići sutra i ako me ne bude, imaće mene i moje savete njima upućene kako kroz život da se bore. Takva je bila moja prva zamisao, da svojoj deci ostavim u amanet sebe. Onda razmišljam, da ima i druge dece koja bi trebalo to da znaju i Gospod je učinio da to dopre tako munjevito do ljudi širom sveta, i do one dece koja su mala i do one dece koja imaju 80 godina.
Sve je krenulo od Vašeg puta na Ostrog, na koji ste bili pozvani od Svetog Vasilija, a koji se dogodio 10. novembra prošle godine. Kako je izgledao taj Vaš put?
Gospod je rekao: “Odrekni se svega i pođi za mnom”, to je baš bilo to, samo što je to bilo na određeno vreme da idemo do Ostroga, ali to je poziv i za ceo život. Mi se svakodnevno odričemo nekih svojih prohteva zarad Hrista, ali i pored svega toga on to nama da i svi moji najluđi snovi i najluđe želje koje sam negde imao Gospod mi je uslišio, ali samo zato što si spreman da daš sve i što si spreman da se na kraju svega odrekneš zarad njega.
Koliko naši ljudi poznaju veru, mi smo narod koji nije naučen da čita Bibliju i da ide redovno u crkvu?
Naš narod nije crkven prevashodno, a ne može doći do poznavanja Boga ako nema crkve tj. liturgije. Kada smo u liturgiji treba da uzrastamo, da se učimo. Tu ulogu preuzimaju i sveštenici i episkopi, ali za početak je jako bitno da ljudi krenu u crkvu i da se pričešćuju. Tu će naći mnogo odgovora na svoja pitanja, a znanje dolazi, to je proces životni koji će doći do smrti i umrećemo kao neznalice, ali znaćemo mnogo više nego kada smo krenuli u crkvu. Naš veliki problem je što smo sujeverni, što se odričemo svoje vere, što su naši preci koji takođe nisu čitali sveto pismo i koji su bili nepismeni svoj život davali za veru, jer je vera bila nešto što su oni suštinski. Možeš da mi uzmeš sve, ali vere neću da se odreknem. Da li smo mi danas takvi? Ne bih rekao, i zbog mnogo manjih stvari se odričemo vere, odričemo se ljubavi. Danas se više ni u ljubav ne veruje, ni ljubav više ne može da se održi, a o nadi da ne pričam. Tako da ovom svetu mnogo više fali ljubavi, vere i nade.
Za kraj ovog razgovora Oče šta biste poručili našim vernicima ovde u Americi?
Da se svi drže zajedno, da se okupljaju oko crkve. Gde se napravi crkva da tu kupe kuću, imanje, da se grupišu oko crkve. Naša sela su tako opstala. Onda će naša deca biti u tom okruženju. Ovde postoji plan, otac Nemanja je napravio plan da napravi školu. Sve oko crkve i oko te škole treba da budu srpske zajednice, srpske kuće. Treba da se okupljamo oko liturgije, oko molitve, a onda preko nedelje svako za svojim obavezama, a u nedelju ponovo tu i onda se povrati život i opet svaka nedelja za nedeljom. Gospod Bog će bogosloviti, doći će nova pokolenja koja će gledati od nas i to naučiti. Što mi decu naučimo to će ona raditi.
Otac Predrag u Americi će boraviti do kraja novembra. Nada se da su njegove besede i propovedi doprle do srca i duša vernika i poručuje:”Moja uloga je u tome da vas uputim ka Bogu, stavim na noge da i dalje idete sami. Idite po svetu i propovedajte, i neka vas po ljubavi poznaju da ste moji učenici.”
PIŠE: ANDRIANA BJEDOV I FOTO: ANDRIANA BJEDOV
