,,Nemojte pokušavati biti samo uspešna osoba nego i osoba od vrednosti“ rekao je jedan od najvećih umova i najzačajnijih istorijskih ličnosti sveta, fizičar Albert Ajnštajn. Čast je i ponos svakog od nas kada našu zemlju u svetu predstavljuju uspešni i humani ljudi. Još je veći ponos onih koji su našu zamlju napustili i negde daleko postali veoma poštovani i cenjeni i od strane onih koji ne pričaju naš jezik i ne znaju mnogo o našoj zemlji. Mnogi kažu da su upravo tu nostalgiju za svojom zemljom ,,lečili“ radom i da su zahvaljujući tome postali uspešni. Naš sagovornik je pravi primer kako se sopstvenim, ali svakodnevnim radom može postići uspeh i poštovanje u celom svetu.
Profesor Dr Nebojša Knežević je redovni profesor anesteziologije i hirurgije na Medicinskom fakultetu, Univerziteta Ilinois u Čikagu. Od 2017. godine je i gostujući profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pored toga, predsednik je Američkog udruženja za interventnu terapiju bola za Ilinois, kao i predsednik Srpsko-američkog udruženja lekara i stomatologa.
Autor je skoro 200 publikacija u čuvenim medicinskim časopisima koji su citirani preko 4600 putra širom sveta. Napisao je više od 30 poglavlja u udžbenicima koje koriste specijalisti anesteziologije i subspecijalisti za terapiju bola. Dobitnik je više priznanja za istaknut klinički, nastavni i naučni rad za 2017. 2019. i 2021. godinu. Od strane pacijanata biran je za ,,Najboljeg lekara” za 2016. 2018. i 2019. 2020. i 2021. godinu.
Poštovani Nebojša, kada se dogodila Vaša ljubav prema medicini?
Moja ljubav prema medicini dogodila se jako rano, mislim već u trećem razredu osnovne škole. Moja majka je imala neke zdravstvene probleme i morala je da provede u bolnici u Beogradu više od mesec dana. Gledajući sve te lekare koji pomažu ljudima i koji su u mogućnosti bili da izleče, spasu nekom život i da mu vrate osmeh na lice, ja sam poželeo već tada da postanem lekar. Sećam se da sam ubrzo posle toga tražio od roditelja da mi kupe bele klompe, a majci da mi sašije bele pantalone i da sam se slikao sa belom majicom, a tu sliku kasnije isekao i napravio sebi bedž na kom sam napisao ― profesor doktor Nebojša Knežević. Nekoliko decenija kasnije, to se i ostvarilo.
Dr Nebojša Knežević: Ljubav prema medicini dogodila se rano, u trećem razredu osnovne škole
Da li je oblast anesteziologije i hirurgije bila Vaša želja od samog početka?
Anesteziologija nije bila moja želja od samog početka, hirurgija jeste bila jedna od mojih prvih ljubavi, ali kako sam išao kroz fakultet i kretao na nove predmete i upoznavao različite oblasti medicine, moje želje su se menjale od dečije neurologije, ginekologije, hirurgije, interne medicine. Međutim, pošto je situacija u Srbiji bila veoma loša te 1997. godine kada sam ja završio fakultet i da bih mogao da ostanem u Beogradu i da nastavim svoju kliničku specijalizaciju bilo je potrebno da idem na takozvanu volontersku specijalizaciju, što znači da ne bih imao primanja i da bih morao i dalje da zavisim od svojih roditelja. Rešio sam da prihvatim poziciju na institutskom predmetu i odmah posle završenog obaveznog staža počeo da radim kao asistent na predmetu farmakologija. Završio sam specijalizaciju iz kliničke farmakologije i završio magisterijum, a nekako put anestezije se otvorio kada sam došao u Ameriku na univerzitetu Ilinois da završim eksperimente za svoj doktorat i od tada krenuo da se bavim anesteziologijom.
Kako biste laički našim čitaocima objasnili terapiju bola kojom se bavite?
Bol je jedan interesantan fenomen. Pominju ga još drevni lekari Homer, Hipokrat i Celzijus još pre nove ere, a nas na fakultetu oduvek uče da je bol čovekov najveći prijatelj, jer nam govori da nešto u organizmu nije u redu i da treba da reagujemo. Subspecijalisti koji se bave terapijom bola, u suštini su lekari koji leče bol koji nisu u mogućnosti da leče lekari opšte prakse ili porodični lekari. Najčešće specijalisti anesteziologije ili fizikalne medicine i rehabilitacije uzimaju subspecijalizaciju za terapiju bola, mada u poslednje vreme sve više ljudi drugih specijalnosti kao što su neurolozi i psihijatri počinju da se bave ovom problematikom.
Šta se sve može izlečiti terapijom bola? Kod kojih simptoma bi pacijenti trebalo da Vam se obrate i koliko nakon prvih naznaka?
Kao što sam pomenuo u prethodnom pitanju, bol jeste prijatelj čoveku i kad se javi to nam je signal da nešto u organizmu nije u redu. U principu, savetujem pacijente da čim se bol pojavi da se obrate svom lekaru, izabranom lekaru ili lekaru opšte prakse i podele to iskustvo. Nisam pobornik da pacijenti na svoju ruku uzimaju terapiju i lekove. Ono što je jako važno, a to je da pokušamo da se taj bol reši i da ne pređe u hroničan bol. Svaki bol koji traje duže od tri meseca mi zovemo hroničnim bolom, tako da što bol duže traje, lečenje je duže i sve teže. Bol je jako kompleksna problematika. Nekad možemo da ga lečimo lekovima, nekada je dovoljna fizikalna terapija, nekad su potrebne određene injekcije, a nekada su potrebne i neke hiruške procedure. U principu, bol može da se leči.
S obzirom na to da imate priliku da radite sa studentima u SAD i Srbiji, da li biste mogli da napravite paralelu sličnosti i razlika između njih?
Što se tiče sličnosti i razlika, mislim da je najveća sličnost da neko ko izabere da se bavi medicinom ovde ili u Srbiji, da je neko ko voli da pomaže ljudima i da je spreman da žrtvuje jedan deo života za svoje pacijente. Razlika je u principu u samom sistemu školovanja. U Srbiji se Medicinski fakultet upisuje po završenoj srednjoj školi i traje 6 godina. U SAD posle završene srednje škole ako neko želi da studira medicinu mora da završi primed koledž od 4 godine, a nakon toga aplicira na četvorogodišnji program medicine. Rekao bih da je najveća razlika u organizovanju kliničkog dela. Mislim da studenti u SAD imaju mnogo više takozvanih ,,hands-on“ iskustva i mnogo više su upućeni u svakodnevni rad, dok u Srbiji Vi imate određeni broj časova usmene nastave, teoretske i broj vežbi gde studenti dođu pa provedu sat, dva u klinici. Studenti u SAD kada imaju svoj mesec rotacije, ceo mesec provedu sa nama, i tako steknu najbolji uvid kako izgleda rad doktora te specijalnosti. Sledeća velika razlika je što još uvek u Srbiji se veliki akcenat stavlja na usmene ispite. Ovde u principu ne postoje usmeni ispiti i ocenjivanje ide preko testova, što ima svoje i dobre i loše strane.
Po Vašem mišljenju, da li je Američki zdravstveni sistem u velikoj prednosti u odnosu na naš?
Na svu sreću, mislim da se razlika između njihovog i našeg zdravstvenog sistema smanjuje sa otvaranjem velikog broja privatnih bolnica u Srbiji. U tehnološkom i dijagnostičkom smilsu Srbija ne zaostaje mnogo od SAD. Moj utisak je da se u Srbiji u nekom privatnom zdravstvenu sistemu danas brže mogu dobiti čini mi se pregledi nego u SAD. Velika razlika je u zdravstvenom osiguranju, pošto u Srbiji postoji samo jedno takozvano državno osiguranje, a u SAD državno osiguranje imaju samo penzioneri i osobe sa jako niskim primanjima. Osiguranja su privatna, tako da mislim da mnogo više košta zdravstveni sistem u Americi pošto bez obzira koliko kompanija odvaja za zdravstveno osiguranje svaki pojedinac mora da odvaja dodatni deo svoje plate u zavisnosti koje osiguranje želi da ima.
Da li bi i kod nas bilo dobro uvesti ocenjivanja doktora nakon lečenja kao u SAD?
Što se ocenjivanja tiče, ovde posebno ukoliko radite u bolnici, a radite i kao profesor na fakultetu onda vas ocenjuju svi od pacijenata, preko studenata, specijalizanata, subspecijalizanata. Isto tako ocenjuju i kolege, medicinske sestre i drugo osoblje. Mislim da je dobro, jer Vam uvek ukaže na neke dobre i loše strane. Mislim da je u principu u medicini jako važno da za nekog ko reši da se bavi medicinom da zna da treba da uči do kraja života, da se stalno otkrivaju neke nove metode, pronalaze neki novi lekovi, kontinuirana edukacija mislim da je mnogo važnija nego u drugim oblastima, tako da sa tim ocenjivanjem i dobijanjem odgovora Vas može usmeriti na čemu da radite i unapredite sebe kako biste postali što bolji lekar. Ono što je u SAD normalno, to je da kad završite pregled u bolnici posle par nedelja dobijete upitnik na kućnu adresu u kojem popunjavate i ocenjujete bukvalno sve od osoblja, do same ustanove. Cilj ovih upitnika jeste unapređivanje zdravstvene zaštite i nege pacijenata.
Koliko Vam nedostaje Srbija i kako umanjujete nostalgiju?
Sada je 20-ta godina kako sam sa porodicom u SAD i Srbija mnogo nedostaje. Ogromnu prednost imamo mi koji živimo u Čikagu, jer ovde imate naše prodavnice, našu hranu, našu muziku, ima dosta naših crkava i manastira, ali bez obzira na to, Srbija mnogo nedostaje. Ono što je moja velika čast bila je što sam 2017. godine izabran za gostujućeg profesora na Medicinskom fakultetu u Beogradu, tako da od tada idem nekoliko puta godišnje. Kad god me kolege pozovu na neki kongres ja se uvek rado odazovem pozivu. Uvek je divna prilika vratiti se i posetiti Srbiju.
Kako jedan uspešan doktor poput Vas provodi svoje slobodno vreme?
Kada se bavite medicinom u SAD i uporedno se bavite i sa kliničkim istraživanjima i naučnim radom, dosta putujete i držite predavanja širom Amerike i sveta, nema mnogo slobodnog vremena, ali kada ga ima trudim se da ga provedem sa svojom porodicom. Mi volimo da odmore provodimo na moru, okeanima, plivanje i zaljubljenici smo u ronjenje. Trudimo se da bar 1 do 2 puta godišnje odemo na Karipsko more, Atlanski okean ili Pacifik i nađemo neku dobru lokaciju za ronjenje.
Kako biste posavetovali mlade doktore koji bi želeli da se presele u SAD?
Ja se iskreno nadam da će situacija u Srbiji biti sve bolja, tako da će sve manje lekara imati potrebu da napušta svoju zemlju i dođe u Evropu ili SAD. Ono što bih savetavao one koje žele da dođu, je da se dobro raspitaju za sve dobre i loše strane u SAD. Poručio bih im da nije sve kao što izgleda u filmovima i da trava nije uvek zelenija sa druge strane. Da se dobro raspitaju od ljudi koji žive već dugo godina ovde i pre nego što se odluče za tako neki veliki korak. Mislim i dalje da bavljenje medicinom u Americi zahteva više odricanja nego u Srbiji i ono što je bitno i za druge grane, ne samo za medicinu, je to da vas stalno drže u nekoj neizvesnosti. Trenutno su velike promene i reorganizacije u zdravstvenom sistemu u SAD, bolnice se udružuju, uslovi se vrlo brzo menjaju što samim tim ne nudi neku stabilnost.
Jednom od najboljih doktora po ocenama pacijenata želimo još puno zadovoljnih i srećnih pacijenata, kao i studenata koje on podučava. Verujemo da će ovaj intervju biti dobar vetar u leđa svim zdravstvenim radnicima širom sveta.
PIŠE: SUZANA GAJIĆ RADIVOJEVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
