Dr Nebojša Knežević, anesteziolog, supspecijalista je u oblasti terapije bola, na klinici za terapiju bola u Advocate Illinois Masonic Medical Center u Čikagu svakodnevno se sreće sa pacijentima koji godinama imaju hronični bol. Nakon kompleksnog pristupa problemu, osmeh na licu pacijenta umesto grča i novi život bez bola, najbolja je nagrada za njega i njegov tim, ali i težnja da bude još bolji. A već godinama unazad i pacijenti i kolege dodeljuju mu laskavu titulu najboljeg lekara u Ilinoisu.
Kao uspešan mladi stručnjak, anesteziolog, pre deceniju i po krećete korak dalje – supspecijalizirate kompleksnu oblast – terapiju bola, što je i danas Vaša preokupacija. Kako ste se odlučili za ovaj multidisciplinarni aspekt lečenja?
Anesteziologa pacijenti uglavnom pamte po razgovoru pre operacije, jer je anesteziolog neko ko ih uspavljuje, i možda po kratkom kontaktu nakon zahvata. Uglavnom smo oni koji rade iz senke. Bio sam uspešan anesteziolog, ali falio mi je taj neposredan, bliži kontakt sa pacijentima. Izabrao sam terapiju bola kao supspecijalizaciju, kako bih uradio sve da izlečim tu neprijatnu senzaciju sa kojom se mnogi pacijenti često i godinama nose. Mi svaki bol koji nakon tri meseca ne nestaje smatramo hroničnim bolom. Javlja se zbog mnogo razloga i naš je cilj da dođemo do uzroka, a da ga onda i lečimo i, naravno, izlečimo. Na Klinici za terapiju bola u bolnici Advocate Illinois Masonic Medical Center radim sa pacijentima različitog etničkog porekla, različitih godina starosti, i svakom pristupamo potpuno personalizovano, jer svako oseća i podnosi bol drugačije, te je i lečenje za svakog drugačije.
Fokus vašeg delovanja usmerili ste na lečenje bola u donjem delu kičme. Zašto se javlja i koje su specifičnosti ovog problema?
Najveći deo mojih naučnih radova, kao i praksa, usmereni su na lečenje bola u leđima. Neophodno je locirati bol, videti šta ga izaziva i tek onda pristupiti, u saradnji sa pacijentom, njegovom otklanjanju. Tu je neophodan timski rad. Zato su tu, osim mene, često i stručnjaci za fizikalnu terapiju, psihijatri, mnoge moje kolege iz različitih medicinskih oblasti. Bol u leđima, osim toga što onemogućava pacijente da rade najosnovnije stvari, kao što su nošenje tereta, saginjanje, čak i duže hodanje, donosi i psihičke promene. Pacijenti su usled dugotrajnog bola anksiozni ili u depresiji, te je multidisciplinaran pristup jedino moguće resenje. Kada na kraju uspemo da otklonimo bol, osmeh pacijenta je najveća nagrada. Mnogi godinama nose tu neprijatnost sa sobom, ne mogu da spavaju ili su onemogućeni da ostvaruju najosnovnije socijalne kontakte. Olakšanje nakon izlečenja svi prihvataju sa oduševljenjem i tek tada shvataju čega su se sve odricali dok su trpeli bol.
Vaši pacijenti nisu samo stariji ljudi, bol se sve češće javlja kod i mladih osoba?
Savremeni život donosi nam ovaj problem – mladi su često po ceo dan za računarima, ispred televizora, uz telefon, sede dugo, često nepravilno, ne bave se fizičkim aktivnostima. Iako su do pre par decenija bile karakteristične za pacijente iznad 55. godina, sada se takve degenerativne promene na kičmi prepoznaju i kod mladih u dvadesetim godinama. Zato je moj savet – što više sporta, fizičke aktivnosti, što manje sedenja, kad god je to moguće.
Osim sa pacijentima, radite na kliničkom ispitivanju lekova koji otklanjaju bol, sarađujete sa mnogim farmaceutskim kompanijama?
Na klinici radim na ispitivanju lekova koji tek treba da budu odobreni za upotrebu. Mi radimo testiranje novih lekova i terapija i tu se kombinuje naučni rad sa praksom. Trenutno su u toku mnogi projekti sa Američkim udruženjem za lekove. Takođe, sarađujem i sa kolegama iz Srbije koji su stručnjaci u oblasti terapije bola, planiramo projekat otkrivanja genetske predispozicije za dobijanje bola u donjem delu kičme što može da pomogne u otklanjanju samog uzroka bola.
Kada govorite o saradnji sa kolegama iz Srbije i tu ste aktivni u više pravaca. Osim što ste u kontaktu sa srpskim stručnjacima, puno pomažete mladima koji dolaze na usavršavanje u Sjedinjene Američke Države?
Šef sam za nauku i istraživanje, kao i pomoćnik šefa katedre, a takođe sam profesor anesteziologije i hirurgije na Univerzitetu Ilinois. Dosta svog vremena provodim u radu sa studentima, specijalizantima i supspecijalizantima. Svake godine imamo nekoliko kolega svršenih studenata iz Srbije na usavršavanju. To su vrlo obrazovani i sposobni mladi lekari, uvek za njih imamo moje kolege i ja samo reči hvale. Osim toga, svako ko mi se obrati iz Srbije da mu je neophodna bilo kakva podrška, kontakt, savet, pomoć oko nostrifikacije diplome, uvek im izlazim u susret. Njihov je uspeh kasnije meni satisfakcija da nastavim da stvaram mrežu podrške, kontakata naših stručnjaka u Americi, ali i svuda u svetu. To je neka vrsta vraćanja duga mojoj državi i bazi gde sam stekao osnovna znanja iz medicine. Ja sam iz Šapca, po završetku fakulteta ostao sam kao asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Došao sam u Čikago na razmenu studenata, a nakon toga ovde završio doktorat i ostao 17 godina.
Uspeh koji ste postigli potvrđuju i kolege i pacijenti, te godinama već nosite titulu najboljeg u vašoj oblasti?
Prema utiscima pacijenata 2017. i 2018. sam proglašen za najboljeg doktora koji, kako su se oni izjasnili, najviše „vodi računa o njima”. Značajna su priznanja kolega 2016. i 2019. gde sam izabran od strane Američkog udruženja za terapiju bola za najboljeg u naučnom radu i edukaciji specijalizanata i supspecijalizanata. To mi mnogo znači, naročito, jer su ovakvu vrstu priznanja do sada dobijale moje kolege koje su u šestoj ili sedmoj deceniji života, a ja sam u četrdesetim dobio to priznanje i to čak dva puta. To je dokaz da se moj trud, danonoćni rad, odricanje od mnogih segmenata socijalnog života, isplatio i da daje rezultate. To je istovremeno satisfakcija, a i obaveza da u daljem radu budem još bolji.
Zanimljiva je priča i o tome kako ste dobili sada već prepoznatljiv nadimak – dr Nick. Da li je sada to ime po kojem Vas svi znaju i prepoznaju?
Anegdota koja je inicirala da postanem dr Nick dogodila se 2009. godine kada sam počinjao sa radom u ovoj bolnici. U Americi teško izgovaraju naša imena, naročito kada kao ja imamo u imenima Ž i Š. Tako me je sekretarica pitala za ime i prezime, a kada nije uspela da izgovori ni jedno ni drugo, pitala koji vam je „nickname“. U trenutku sam reagovao i rekao Nick, poigravši se sa rečju nadimak. Tako je i ona upisala dr Nick. Danas me stručna javnost isključivo poznaje kao dr Nicka. Studenti i većina kolega i ne znaju moje pravo ime koje stoji u pasošu. Vrlo je simpatično kada me danas i u Srbiji, kada gostujem kao profesor ili predavač, kolege, čak i one koje me godinama poznaju, oslovljavaju sa dr Nick.
Imate li slobodnog vremena, kako ga provodite?
Retko i jako mi je dragoceno. Trudim se da svaki slobodan trenutak provodim sa porodicom, suprugom i dvoje dece. Volimo da putujemo, da obilazimo Ameriku, kao i svet. Ipak, moja deca najviše vole da borave u Srbiji, tako da su svaki raspust tamo provodili. Zbog pandemije ove godine nismo dolazili i to nam svima nedostaje. Nadam se da ćemo naredne godine sve to nadoknaditi, zaključuje uz osmeh dr Nick.
O uspesima dr Nebojše Kneževića tek će se čuti, kako na polju nauke, tako i u plodovima saradnje sa kolegama iz medicniskih centara i fakulteta u Srbiji. Ostavljamo ga njegovim pacijentima, kako bi se što češće, nakon uspešne terapije ovog stručnjaka, na njihovim licima pojavio osmeh.
PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
