Una Dimitrijević iz Niša ove zime položila je prijemni ispit za koledž Berkli (Berklee College of Music), i od septembra bi trebalo da postane brucoš u Bostonu. Ipak, za prvu godinu studija nedostaju joj sredstva za plaćanje školarine, pa ako u narednih mesec dana ne pronađe donatora, sponzora, nekog ko bi je podržao finansijski, možda i neće uspeti da ode na fakultet.
Ova talentovana mlada muzičarka ima svoj san, a hoće li ga ostvariti, zavisi pomalo od svakog ko može da joj pomogne.
Položila si težak prijemni ispit za Berkli koledž koji si želela od malena?
To je kruna mog dugogodišnjeg bavljenja muzikom, pokazala sam šta sam znala i profesori su shvatili na koji način i ja mogu da doprinesem Berkliju. Zato su mi dali ono što skoro nikada inostrani studenti ne dobijaju tokom prve godine, plaćenu polovinu školske godine u iznosu od $23.000. Bila sam izuzetno srećna, jer sam to zaslužila na osnovu svog rada i talenta.
Zašto toliko želiš na Berkli?
Berkli je koledž koji se bavi svim muzičkim pravcima, nudi raznoilikost smerova, definitivno sam u svovoj glavi zacrtala da to ne bude jedan, već da se opredelim za tri smera, i to su muzički biznis, produkcija i naravno, moja prva ljubav, pevanje. Školovanje je skupo i treba iskoristiti priliku da moje obrazovanje bude kompletno i zbog čega sam tamo. To je koledž u koji imam poverenja, jer to znanje koje bih ja dobila uz muziku je stvarno ono što mi treba. Ja sam tražila neku školu gde bih bila bliže porodici, ali, tamo gde moje srce ide, to je stvarno Berkli. priča iskreno Una Dimitrijević.
Kako si uspela da obezbediš polovinu iznosa koji pokriva tvoju prvu godinu studija na Berkliju?
Otvoreno sam rekla profesorima koji su me ispitivali tokom prijemnog, ako vi želite da ja dođem kod vas, treba na neki način to i da mi omogućite. Jer dolazim iz zemlje gde je suma od $43.000 izuzetno visoka. Maksimalno sam zahvalna Koledžu Berkli što su mi omogućili polovinu sume, ali sada tek kreću prepreke. Kako do druge polovine? Moji su roditelji profesori i nemaju toliko novca. Svesna sam kakav je standard gde mi živimo i znam kakav je standard u Americi, jer sam pre dve godine boravila u Bostonu kada sam pohađala Letnju školu na Berkliju.
Pokušavala si do sada da se snađeš za sredstva na mnogo strana?
Ukupna suma koja mi je neophodna je $40.000, i za većinu je to ogroman novac. Pisala sam mnogim firmama, preduzećima, fondovima za mlade. Odgovori koje sam do sada dobijala su uglavnom da nemaju tih sredstava. Ne tražim od nikoga da mi pokrije ceo iznos. Bilo bi dobro da svako ko je u mogućnosti donira koliko god može, bila bih zahvalna svakom. Zahvalna sam i onima koji su odgovorili na bilo koji način, znam da i oni biraju kome će pomoći. Ali, kada bih prikupila još bilo koji i manji deo ovog iznosa, značilo bi mi zaista mnogo, za početak školovanja, objašnjava Una Dimitrijević.
Scena je svakako tvoj put, ali i humanitarni rad, da pomažeš budućim kolegama?
Mislim da ovaj put kojim idem nije lak, ali toliko stvari mi se otvara koje sutra mogu da radim, koje se sada čine neverovatnim, ja sam jako ambiciozna, takva mi je prirorda. I uvek gledam šta bih mogla još, čovek uvek treba da bude najbolja vezija sebe. I ja kada u muzici dođem do nekog nivoa, to neće biti kraj, već želim da otvorim svoju fondaciju, poput Đokovića, kako bih pomagala mladim talentima. Ima mnogo ljudi koji žele da ostvare svoj san, a to ne mogu, imam tu potrebu da i ja u budućnosti pomognem sa moj strane, kad budem u mogućnosti. Ja nisam dostigla ni pet posto onoga što želim i što mogu, kaže Una Dimitrijević.
Šta ti znače muzika, nastupi?
Svaki svoj nastup gledam kao neko novo iskustvo, ja sam perfekcionista. U suštini svaki nastup utiče na samopouzdanje. Ja na sceni i na ulici nisam ista, na ulici razmišljam o nesigurnostima, ali na sceni ja to brišem i prisutna sam potpuno, za svoju publiku, i to me vodi kroz muziku i zašto želim da se time bavim. Na sceni sam srećna, najsrećnija, ja tada zaboravim na sve, ističe Una.
Nema odustajanja?
Moj cilj je da ovo ulaganje u mene, bude tokom prve godine studija, a da ja kroz svoje učenje i akademsko zalaganje i prisustnost, mogu već naredne godine da kažem – ja sam svoje uradila, da li biste mi povećali stpoendiju? Takođe, ima dosta grantova koji se nude, moguće je da se konkuriše za grantove tokom narednih godina kako bi se na taj način platilo školovanje, sada mi je neophodna podrška, za početak tog puta! Do uspeha, ja sam spremna da platim cenu, jer znam, svi ljudi koji su najuspešniji u svojim oblastima, svi su se oni mučili, ali su znali da idu ka višem cilju. Od kada sam se pojavila na televiziji sa devet godina, znala sam, i danas znam, to je bilo to!
“Činilo se da je sve blizu ostvarenju sna, da je Una već dosta toga uradila i sama, i da će ostatak novca moći da nabavi preko sponzora u našoj zemlji. Zakucala je na mnoga vrata, ali su tek retki prepoznali njenu potrebu, i to onoliko koliko su u mogućnosti, na čemu im je Una neizmerno zahvalna. Ipak, to nije ni blizu onoga koliko joj je potrebno da bi mogla da zaista u septembru i započne svoje školovanje u Americi. Uni je potrebno jos $40.000, jer toliko iznose ukupni troškovi života zajedno sa školarinom. Pozivamo sve ljude dobre volje, donatore i društveno odgovorne firme da pomognu Uni, onoliko koliko mogu (svaki iznos je dobrodošao) da ostvari svoj san, jer budućnost pripada onima koji veruju u lepotu svojih snova (Eleanor Roosevelt)”.
PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
