Alen Islamović prvi put će 22. marta ove godine održati solistički koncert u Beogradu. Kao neko ko se još tokom vojničkih dana zaljubio u ovaj grad, ne krije što će baš ovde i uz muziku, sa svojim fanovima, provesti prve dane proleća. Za šou priprema oko 35 pesama, ali još uvek nije siguran tačno kojih.
Iako je, sa druge strane, tokom karijere snimio i nekoliko dueta, želja mu je da predstojeći koncert sa svojim bendom održi sam, pa tako gostiju neće biti. Svakako, ispričao je za 24sedam, pojedine dan-danas nosi u posebnom sećanju, a potom je otvorio dušu pa porazgovarao sa nama i na razne druge teme.
Koja vam je od saradnji s folk pevačima posebno draga i da li izvodite neke od tih pesama i danas na svojim nastupima?
– Uvek izvodim „Lopova“. Ona mi je dobra pesma. Kada je sviramo, sviramo je čvrsto kao da sviraju „Divlje jagode“. Agresivna je i ljudi vole taj rif što smo mi postavili, kao da je rok pesma. Dobro zvuči, to treba čuti uživo.
Sećate li se neke anegdote sa snimanja?
– Znam da me je zvao Saša Popović i kaže: „Imamo novu pevačicu, ne znam da li znaš za nju, ime joj je Indira?“ Nisam znao. „Ima dobra pesma, Marina Tucaković je napisala tekst i Rale Ratković muziku, pa da ti ponudimo da snimiš duet“. Rekao sam: „Ne mogu sad ništa da ti potvrdim, moramo da dođemo u neki studio da vidim šta je to“. I, gde ćemo, šta ćemo, nađemo se mi u Tuzli. Prvo vidim Indiru, Indira kao Šakira, original. Sad, da čujem pesmu. Čuo sam, ima tu nekih frekvencija za mene. Rekoh ‘ajde, otpevaćemo. Nema problema. Otpevao sam, oni su bili prezadovoljni. Otišao sam za Beograd i u četiri sata ujutru mi zvoni telefon. „Ko je sad… ?“ Kad, Saša Popović. „Ti nisi normalan! Kako je ova pesma ispala, to je veliko čudo! Ovo će biti veliki hit!“ Pa reko’: „Zato je i pevam, da bude veliki hit!“ (smeh) I tako je ta saradnja sa „Grandom“ krenula. Bila je i veoma lepa saradnja sa Indirom, mi smo i dosta koncerata zajedno odradili u regionu i po svetu, tako da je ta pesma došla do miliona i miliona ljudi.
Da li je ikada postojala mogućnost da napravite veliku, svetsku karijeru, pevate na stranom jeziku… ?
– Mogao sam, ali nisam imao vremena. Možda je trebalo da „uhvatim“ neke kontakte sa ljudima koji su preko, za to, pa da onda nešto pokušam, ali stvarno nisam imao vremena. Vi svi znate kroz šta je ovaj prostor prošao, čoveku nije bilo ni do razmišljanja da snima nešto na engleskom, već da zaradi za komad hleba svirajući negde u nekom kafiću, da preživi porodica. Ne samo moja, već još više njih oko mene. A da sam to uradio, da sam imao tu želju, trebalo je sa 19 godina da spakujem kofere i da odem u London. Da odem i da probam, da nađem neku vezu i da nešto radim.
Kada ste postali svesni svoje popularnosti?
– To je bilo u vreme prvog albuma s „Bijelom dugmetom“, „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“. Nije ulicom moglo da se šeta, a kamoli da se uđe u tramvaj, autobus, to je bila ’86, ’87. godina. To je bio pakao. Obezbeđenje oko nas… Sve je bilo pakleno. Posebno mene, mene su čuvali kao… „Samo čuvajte pevača, biće sve u redu!“
IZVOR: 24SEDAM I FOTO: PRINTSCREEN
