Kada te život sa samo deset godina baci u nepoznatu sredinu, bez tečnog poznavanja jezika, kulture, ljudi i to bez roditelja, to predstavlja ogroman životni izazov. Iz te situacije samo najistrajniji i najuporniji izlaze kao pobednici. Darko Šimunović se kao dečak sa svoje dve sestre uputio za daleku Ameriku. Imao je samo par meseci da usavrši jezik, kako bi nastavio školovanje. Jedan nesigurni desetogodišnjak je tada zakoračio u svet odraslih i naišao na pravu životnu borbu.
Nakon više od dve decenije, Darko je odrastao u jednog uspešnog, ambicioznog čoveka koji je i te kako skroman, ali je danas ispunjen, nasmejan i srećan. Svoju humanost je usmerio ka edukaciji dece. Kao nagradu za svoj vredan i istrajan rad, zasluženo je dobio mesto direktora u srednjoj školi u Čikagu već sa 30 godina. Razgovarali smo o teškim trenucima, školovanju, uspehu, ali i putu ka ostvarenju snova.
Darko je stigao na američko tlo pre 25 godina sa dve maloletne sestre. Suočeni sa realnošću, nisu imali puno vremena za adaptaciju, već naprotiv.
U Ameriku sam došao 1996. godine sa dve sestre, bez roditelja preko jedne agencije, oni su došli kod nas tek dve godine kasnije. Ja sam tada bio četvrti razred osnovne škole, sestre su bile druga i treća godina srednje škole. Došli smo u Čikago, od poznatih ljudi, tu su bili samo neki tatini prijatelji. Sam početak je bio veoma težak. Mi smo stigli u junu, imali smo samo par meseci da usavršimo jezik, kako bismo u septembru krenuli u školu. Niko nije pričao srpski, možda je to i bilo bolje, jer smo bili uslovljeni da komunikaciju svedemo samo na engleski jezik.
Rado se seća nesebične podrške svoje učiteljice i njenog predivnog gesta koji je kasnije bio odlučujući da odabere profesiju kojom će se baviti.
POVEZANE VESTI
U Americi, u zavisnosti od mesta gde živite zavisi i kvalitet škole. Ja sam imao sreće da pohađam jednu od najboljih osnovnih škola u Čikagu. Učiteljica je znala da ne znam najbolje engleski jezik, motivisala me je da što pre usavršim tako što mi je pisala pisma. Svakog jutra kada dođem u školu, čekalo me je pismo, prevodio sam ga na srpski pa sam svoj odgovor na pismo morao da napišem na engleskom. Tako sam naučio engleski da pišem i čitam, zahvalan sam joj jer je imala razumevanja prema meni i njeni kriterijumi su bili malo niži za mene, sa obzirom da nisam tečno govorio jezik. Radila je sa mnom postepeno i vrlo strpljivo. Nakon završene srednje škole, upisao sam fakultet. Taj fakultet spada u grupu manjih fakulteta, sa obzirom da prima oko 1200 studenata. Upisao sam političke nauke i međunarodne odnose, nakon toga sam planirao da upišem Pravni fakultet i želeo sam da radim na međunarodnim sporazumima.
Mladi Sarajlija je odlučio da svoj život posveti obrazovanju, ali i da učenicima pruži šansu da pohađaju školu sa visokim standardima u Čikagu.
Zadnje godine na fakultetu, imao sam jednog profesora filozofije, on mi je promenio celokupno mišljenje i planove za dalje školovanje. Skrenuo mi je tada pažnju na ceo moj put školovanja u Americi, kroz šta sam sve prošao, pošto to nije baš svakidašnje, ali i ukazao na loš status određenih škola u Americi. Tada sam se setio svoje učiteljice i kako je ona radila sa mnom, da meni bude bolje, tada sam poželeo da i ja postanem učitelj i da pomažem deci kao i ona meni. Poželeo sam da to bude u školi koja ima loš status.
Darko Šimunović je posao radio srcem, njegov doprinos u obrazovanju je bio od izuzetnog značaja. Usledila je nagrada za njegovu podršku mladima, tako da je par godina kasnije otvorio svoju školu.
Uključio sam se u jednu organizaciju „Teach for America” i otišao sam u Milvoki, tamo sam bio učitelj u osnovnoj školi sa decom sa specijalnim potrebama. Potom sam se vratio u Čikago, postao sam poddirektor, radio sam na tom mestu četiri godine. Pošto sam bio veoma uspešan i doprineo sam razvoju te škole, nakon četiri godine sam dobio šansu da postanem direktor škole, sa obzirom da je organizacija kojoj sam pripadao otvarala još jednu školu, 2016. godine sam otvorio svoju školu.
Istina je da uspeh ne dolazi preko noći, već kao rezultat truda, upornosti i rada. Sa 30 godina je preuzeo ogromnu odgovornost i sada, nakon pet godina njegov uticaj je i te kako vidljiv.
Sećam se da sam puno radio tada kada sam postao direktor, krenuli smo sve od početka. Na početku je bilo 180 dece, pohađali su tada samo 9. razred, sada imamo od devetog do dvanaestog razreda i 1100 studenata. Nakon dve godine, uveli smo internacionalni program, deca su odlazila na razmenu u Evropu na par meseci, tako su i deca iz Evrope dolazila kod nas da usavršavaju znanje i jezik. Ja sam direktor već 5 godina, u pitanju je srednja škola „Mansueto”. Ponosan sam činjenicom da su deca iz naše škole prošle godine upisivala i fakultet i to 140 njih, čak smo se izborili da dobiju plaćeno školovanje. Baš smo uradili divnu stvar, jer ta deca drugačije to ne bi mogla da priušte sebi fakultet.
Nakon toliko godina rada u školstvu i sa decom, šta te najviše čini ponosnim?
Naša škola je na mestu gde ima puno dece koja su došla ovde kao imigranti, puno dece ne priča tečno engleski. To zna često da ih čini nervoznim i onda nakon četiri godine se vidi uspeh tog deteta, usavršen jezik, šansa da upiše fakultet i ogroman napredak. Srećan sam kada vidim njihov napredak u četiri godine i to me zapravo najviše raduje u ovom poslu. Radimo polako, razumemo tu decu i njihove potrebe, ali i zajedno radimo na tome da njihova budućnost bude srećnija.
Darkova poruka mladima je da budu sigurni u sebe, kao i da moraju biti spremni na puno rada i učenja kako bi ostvarili uspeh. On je svoj uspeh izgradio sam, tako što je sledio svoje snove, ali ga je kroz život vodila želja da pomogne drugima. Danas, kao jedan uspešan i izgrađen čovek, živi san onog nesigurnog desetogodišnjaka i nesebično pomaže deci da izgrade budućnost i pronađu pravi put.
PIŠE: ANDRIJANA ŽIVANOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
