Doktor Željka Buturović se u Americi godinama bavi istraživanjem javnog mnjenja. Odbranila je doktorat iz psihologije na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, u oblasti donošenja odluka. Prethodno je magistrirala psihologiju na istom univerzitetu kao i statistiku na Univerzitetu Harvard.
Posle nekoliko godina školovanja u Baltimoru, ove godine njena deca su išla u školu u Srbiji. Željka je sa nama podelila prednosti života i nastavka školovanja dece u Srbiji.
Koliko se razlikuje školski sistem u Americi u odnosu na naš?
Razlika je veća nego što sam očekivala. Znala sam da u Americi to gradivo ide dosta sporo, da se stalno ponavlja. Oni imaju čak i neku teoriju spiralnog učenja koja se bukvalno svodi na to da se stalno radi jedno isto na drugačiji način. Ipak, iznenadila sam se koliko se u Srbiji to gradivo radi ozbiljnije i brže. Dosta se uči napamet, a i mnogo je manje politike i ideologije u školskom programu. Ne moram previše da mislim o čemu će moje dete učiti u školi, a sama deca su ovde ambicioznija. Postoji ta zdrava konkurencija među njima.
Da li je naveća razlika između školskog sitema u Srbiji i Americi leži upravo u ocenjivanju i razvodnjavanju gradiva?
Da, jer su u Srbiji su sve ocene javne dok se u Americi to smatra neumesnim i pitati. Ovde svi znaju sve ocene i to pokreće taj takmičarski duh kod dece. Primetila sam da su u Americi dečaci jako loši u školi i da devojčice akademski dominiraju. U Americi kroz školu deca imaju puno banalnih aktivnosti, nekog seckanja, lepljenja i pravljenja panoa, i toga je bilo dosta čak i u trećem razredu. Mislim da muškoj deci posebno leži srpski pristup.
Kakva je disciplina u američkim školama i da li je škola zaista laka kao što ovde ljudi misle?
Disciplina u srpskim školama je na nižem nivou u odnosu na američke. Ovde ima mnogo više verbalnih ispada, u toj meri da se ni ne registruju, dok su u Americi bili smatrani ozbiljnim prekršajima za koje se išlo na razgovor sa direktorom. Fizički kontakt, rough-and-tumble play, su svakodnevna pojava. Nastavnici se manje mešaju u odnose među decom, a deca manje tužakaju jedni druge. Što se težine škole tiče, škola u Americi je teška na neki drugačiji način. Tu ima puno ponavljanja gradiva, a što su lakši zadaci oni se strožije ocenjuju. Ona daje neku drugu vrstu izazova koji nisu toliko dubinski intelektualni, više se vodi računa o sitnicama. Deca koja su sposobna, ali ne toliko mirna i poslušna se u Srbiji bolje kotiraju.
Kakov je odnos roditelj-nastavnik u Americi i kako se na primer rešava problem izostanka deteta sa časova? Da li je to drugačije u odnosu na Srbiju?
Drugačije je. U Srbiji je između nastavnika i roditelja manja distanca što ima svoje prednosti ali i svoje mane. Nastavnici su daleko dostupniji, a odeljenja imaju viber grupe pa se lako informišete o svemu. Sa druge strane pošto je ta distanca nastavnik – roditelj smanjena, ima više intriga, roditelji pokušavaju da se mešaju u nastavu, dolazi do rasprava. Moglo bi se reći da je taj odnos bliskiji, ali samim tim i manje profesionalan. Postoji i ta fleksibilnost vezana za izostanke ovde, dok u Americi ako dete izostane sa časova odmah se aktivira neki automatski sitem u vidu alarma koji nas zove i obaveštava o tom izostanku.
Da li deca imaju puno domacih zadataka i na koji način deca doživljavaju školu u Americi, a kava je situacija u Srbiji?
U Srbiji se, u većoj meri, podrazumeva da učenje nije zabavno i da je to obaveza koja mora da se odradi. Ne bave se mnogo time kako i zašto učiti, prosto dobiju domaći zadatak da odrade i to je to. U Americi se mnogo više trude da to učenje bude zabavno, ali je upitno koliko uspevaju u tome. Gradivo se razvodnjava da bi bilo zabavnije, ali zapravo na taj način se usporava i postaje još dosadnije. U Srbiji ima više improvizacije, verovatno dodatno zbog korone. Nekim danima deca su dobijala velike domaće zadatke koje rade celo popodne, a opet često nije bilo ničega. Nema toga da se tačno zna red i šta će i kada će biti za domaći zadatak, mnogo manji naglasak se stavlja na razne formalnosti i organizaciju.
Koliko je pandemija korona virusa uticala na američko školstvo i da li mislite da smo mi u Srbiji bolje prošli?
Da, mislim da su u Srbiji bolje prošli. U Americi im treba jako puno vremena da nakon zatvaranja ponovo otvore školu. Sastaju se stejkholderi, prave se neki veliki planovi u fazama, propisuju se precizne mere. U Srbiji se odluke donose brže, na prečac: kad padnu brojke – otvaraju, kad skoče – zatvaraju. To unosi određenu dozu haosa ali kada se sve sabere, ovde su deca više išla u školu i imala to neko manje-više normalno školovanje.
Osnivač ste fondacije „Najbolja odluka“. Recite mi nesto više o fondaciji?
Ja sam dosta kasno dobila decu, pa sam sa prijateljicom odlučila da napravim fondaciju koja će promovisati roditeljstvo. Često se o tome priča iz ugla bele kuge, bankrota penzionog sistema, troškova života i slično. Tu se negde izgubila ta suština stvari, a to je da deca daju posebnu vrednost našem životu i da je to nešto neprocenjivo. Nema odluke zbog koje se manje ljudi kaje od odluke da budu roditelji. Fondacija je tek osnovana i uskoro planiramo da krenemo u ozbiljniju akciju.
Bavili ste se, između ostalog i izučavanjem korelacije dojenja i inteligencije deteta. Kakvi su vaši zaključci imajući u vidu da se pravila o ishrani dece, pa čak i dojenju menjaju iz godine u godinu?
Moje mišljenje je da ako žena voli da doji svoje dete, to treba da radi ali da ne treba praviti presiju i siliti žene na to. Nekim ženama je teško da doje, uz to ih očekuje ekspresan povratak na posao i prisiljavati ih da doje zato što će taj eliksir uticati na inteligenciju deteta je na granici sadizma. A osim toga, ako se pročitali moj članak, videli ste da je to daleko od dokazanog. Dojenje svakako, ali bez presije.
Vaša poruka za sve koji planiraju povratak u Srbiju sa porodicom?
Svedoci smo ogromnih promena i potresa u svetu, uključujući Sjedinjene Američke Države. Smatram da opciju povratka u Srbiju treba držati otvorenom, ako ne kao plan „A“, onda kao plan „B“. To znači obnavljati i održavati kontakte, rešiti stambeno pitanje, negovati srpski jezik kod dece.
Dr Željka Buturović je u subotu, u saradnji sa online školom “Sava”, učestvovala u radionici „Karta za povratak – Jezik i obrazovanje – put uspešnog povratka“ koja je bila veoma posećena i kako nam Željka Buturović prenosi, uključila veliki broj pitanja što nam ukazuje da su ljudi zainteresovani za povratak u Srbiju. Radionica će biti ponovljena u subotu 5. juna, u 10 časova po beogradskom vremenu.
PIŠE: MARINA VUČKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
