Ivan Bosiljčić predstavio je svoju knjigu „Naše priče“, ali se promocija brzo pretvorila u veoma ličan i emotivan susret sa publikom. Glumac je prvi put otvorenije govorio o svojoj potrebi da piše, strahu koji ga je pratio još od tinejdžerskih dana i trenutku kada je odlučio da svoje stihove konačno potpiše sopstvenim imenom.
Bosiljčić je priznao da mu nije bilo jednostavno da pred velikim brojem ljudi čita sopstvene zapise. Navikao je, kako kaže, da kao glumac prenosi misli velikih pisaca i pesnika, dok je sada morao da stane iza svake reči bez kostima, uloge i tuđeg teksta.
Posebno emotivno govorio je o svom dedi Ivan-u, kojeg opisuje kao umetničku i snažnu figuru iz porodice. Veruje da bi njegov deda podržao ovu novu stvaralačku fazu, a dodao je i da ga sećanje na pretke često podseća na vrednosti koje su ga oblikovale.
Jedan od najdirljivijih trenutaka bio je kada je knjigu posvetio ćerki Nina-i. Bosiljčić kaže da ona dobro poznaje bajke, ali veruje da će jednog dana sa posebnom pažnjom čitati i njegove dnevnike i poeziju.
Najveće iznenađenje ipak je bilo priznanje iz mladosti. Sa 16 godina nije imao hrabrosti da kaže školskim drugovima da piše pesme. Umesto toga, predstavljao ih je kao dela izmišljenih italijanskih autora i tek tada ih čitao pred razredom.
Danas, mnogo godina kasnije, kaže da bi taj nesigurni tinejdžer bio ponosan. Pisanje mu je, kako priznaje, postalo novi izvor energije, a nekada je umeo da provede i po 12 sati radeći na tekstovima.
Knjigu ne vidi kao projekat za reflektore, već kao intiman prostor koji čitaoci nose kući i otkrivaju u tišini.
IZVOR: TELEGRAF, FOTO: PRINTSCREEN
