Od istorijske dominacije Španije, preko rekordnog broja učesnika i gledalaca, do kontroverznih sudijskih odluka i uspona reprezentacija koje su do juče važile za autsajdere – ovo je šest priča koje su u poslednjih mesec dana obeležile najveću fudbalsku smotru na planeti.
Kada je Feran Tores u 106. minutu finala protiv Argentine zatresao mrežu i doneo Španiji drugu titulu prvaka sveta, postalo je jasno da se ne radi samo o osvajanju još jednog trofeja.
Posle 16 godina čekanja, „crvena furija“ vratila se na svetski tron, potvrdivši da evropska titula osvojena 2024. godine nije bila slučajnost, već početak nove dominacije.
Za razliku od generacije koja je između 2008. i 2012. osvojila dva Evropska prvenstva i Mundijal u Južnoj Africi, ova Španija nije gradila uspeh isključivo na beskonačnom posedu lopte i čuvenoj „tika-taki“.
De la Fuenteov dolazak označio je kraj dugog perioda traganja za identitetom. Posle osvajanja Mundijala 2010. godine, Španija je godinama pokušavala da kopira sopstveni model, ali bez Ćavija, Inijeste, Busketsa, Pikea, Ramosa, taj sistem više nije davao iste rezultate.
De la Fuente je stvorio potpuno novu reprezentaciju, koja je izrasla u jednu od najmoćnijih sila u istoriji fudbala, a tek su na početku.
Na najvećim turnirima nije neuobičajeno da šampion tokom puta do trofeja preživi bar jedan težak trenutak.
Neke reprezentacije su jedva prolazile grupu, pa osvajale titulu šampiona. Španiji se to nije desilo. Počela je turnir remijem protiv Zelenortskih Ostrva, ali je to više bio splet nesrećnih okolnosti za „crvenu furiju“.
Španci gotovo da nisu imali nijedan težak trenutak na ovom turniru.
Španija je na Mundijalu ponudila nešto sasvim drugačije – gotovo potpunu kontrolu turnira od prve do poslednje utakmice.
Titula osvojena bez poraza nije sama po sebi istorijska retkost, ali način na koji je Španija do nje došla svrstava ovu generaciju među najdominantnije šampione u modernoj eri svetskih prvenstava. Tokom čitavog turnira ekipa Luisa de la Fuentea ostavljala je utisak da u svakom trenutku zna kako želi da igra, bez obzira na ime protivnika ili fazu takmičenja.
Takav pristup nije donosio spektakularne rezultate na semaforu, ali je stvarao osećaj da se utakmice odvijaju upravo onako kako Španija želi.
Pravi kvalitet ekipe došao je do izražaja u nokaut fazi. Redom su padali rivali koji su među favoritima važili za najozbiljnije kandidate za trofej, a nijedna od tih pobeda nije delovala slučajno ili nezasluženo. Štaviše, delovalo je da rivali nisu dorasli ovakvoj Španiji.
Najveći lični podvig na turniru ostvario je Kilijan Mbape. Francuz je tokom šampionata postao najbolji strelac u istoriji reprezentacije Francuske.
Osvojio je i Zlatnu kopačku, drugu uzastopno, kao najbolji strelac turnira sa deset golova.
Dok je Mbape ispisivao nove rekorde, Lionel Mesi je, gotovo izvesno, stavio tačku na svoju reprezentativnu priču.
Argentina je stigla do finala kao aktuelni svetski šampion, a 39-godišnji kapiten još jednom je bio lider ekipe.
Odigrao je najviše utakmica (33), postigao ukupno 21 gol na svim turnirima koje je igrao, jedan manje od Kilijana Mbapea, rekorder je po broju asistencija 11, jedini je dva puta osvojio Zlatnu loptu, jedini odigrao tri finala kao starter i ujedno najstariji učesnik finala (39 godina).
Malo je fudbalera koji su na najvišem nivou trajali više od dve decenije, a još manje onih koji su u 39. godini bili nosioci igre finaliste Svetskog prvenstva, pa sa mnogo argumenata stoji pred vratima na kojima piše: „Najveći fudbaler svih vremena“.
Istakao se još jedan fudbaler. Kapiten Španije Rodri još jednom je pokazao da najvažniji igrač ekipe ne mora uvek biti i najatraktivniji. Osvojio je nagradu za najboljeg igrača Mundijala.
Jeste eliminisan u osmini finala, ali za Kristijana Ronalda uvek ima mesta u ovakvim pričama. Zabeležio je prvi gol u nokaut fazama Mundijala u 41. godini, a postao je prvi fudbaler u istoriji koji je zatresao mrežu na šest različitih Svetskih prvenstava. Uz Lea Mesija, najveći fudbaler u prethodne dve decenije.
Ipak, na oproštaju od reprezentacije preplavile su ga emocije, pa nije mogao da sakrije suze – baš kao ni Mesi.
Po prvi put od osnivanja Mundijala 1930. godine na završnom turniru učestvovalo je čak 48 reprezentacija, čime je Fifa napravila najveću reformu sistema takmičenja u poslednjih gotovo sto godina.
Posle mesec dana takmičenja može se zaključiti da je novi format doneo mnogo više dobrih nego loših stvari.
Umesto dosadašnjih osam grupa sa po četiri reprezentacije, formirano je 12 grupa, takođe sa po četiri tima. U nokaut fazu plasirali su se pobednici i drugoplasirani iz svake grupe, kao i osam najboljih trećeplasiranih selekcija, čime je prvi put uvedena šesnaestina finala.
Ukupan broj utakmica povećan je sa 64 na čak 104, dok je trajanje prvenstva produženo na gotovo šest sedmica.
Borba za mesta među najboljim trećeplasiranim reprezentacijama učinila je da gotovo nijedna selekcija ne izgubi šansu za prolazak već posle dva kola, pa su i poslednje utakmice u grupama imale veliki rezultatski značaj.
Proširenje je otvorilo vrata državama koje bi u prethodnom sistemu teško izborile plasman. Reprezentacije poput Zelenortskih Ostrva, Bosne i Hercegovine, Jordana ili Kurasaa prvi put su dobile priliku da se predstave na najvećoj svetskoj sceni.
Naravno, novi sistem nije bio bez mana. Produžen kalendar značio je i veće fizičko opterećenje za igrače, posebno za one koji su iza sebe imali naporne klupske sezone.
Posebnu dimenziju prvenstvu dao je i geografski obim. Utakmice su igrane od Meksiko Sitija do Vankuvera, preko Njujorka, Los Anđelesa, Dalasa, Atlante, Majamija i Toronta. Prvi Mundijal održan istovremeno u tri države.
Ekonomski efekti takođe su bili značajni. Veći broj utakmica doneo je više prihoda od televizijskih prava, sponzorstava i prodaje ulaznica.
Takođe, zabeležena je rekordna poseta pošto je svim utakmicama prisustvovalo skoro 7 miliona navijača, što je apsolutni rekord.
Osim toga, prisustvovali smo i „amerikanizaciji“ fudbala. Utakmica je podeljena na četiri četvrtine (pod izgovorom da se uvedu pauze za osveženje), a posle svake su sledili skupoceni reklamni minuti.
Ovog puta najveće polemike nisu bile vezane za to da li je tehnologija zakazala, već za način na koji su sudije koristile informacije koje im je VAR stavljao na raspolaganje. Upravo različito tumačenje identičnih situacija otvorilo je pitanje da li je problem u tehnologiji ili u ljudskom faktoru.
Jedan od događaja koji je obeležio Mundijal dogodio se u četvrtfinalu između Engleske i Norveške. Prilikom akcije koja je prethodila pogotku Džuda Belingema, lopta je pogodila kabl kamere koji se nalazi iznad terena. Norveški fudbaleri odmah su protestovali, jer pravila igre jasno navode da se meč zaustavlja ukoliko lopta dodirne spoljašnji predmet i utiče na njen pravac ili tok akcije.
Fifa je nekoliko dana kasnije objavila detaljno obrazloženje, navodeći da je nezavisna analiza pokazala da kabl nije promenio putanju lopte niti uticao na razvoj akcije.
Ništa manje pažnje nije privukla utakmica osmine finala između Portugalije i Hrvatske. Hrvatska je eliminisana posle minimalnog poraza, ali je najveći deo javnosti govorio o nekoliko spornih odluka u kaznenom prostoru.
Iako Fifa nije utvrdila ozbiljne sudijske propuste, utakmica je ponovo otvorila pitanje transparentnosti VAR komunikacije.
Veliku pažnju izazvao je i crveni karton koji je dobio Folorin Balogun u meču protiv Belgije. Posle „intervencije“ predsednika SAD Donalda Trampa i njegovog „savetovanja“ predsednika Fife Đanija Infantina, da bi crveni karton trebalo poništiti – to se i desilo, pa je Balogun dobio uslovnu kaznu i mogao je da igra u narednom meču.
Tokom Mundijala korišćena je i unapređena poluautomatska tehnologija za određivanje ofsajda, koja je značajno ubrzala donošenje odluka i smanjila vreme čekanja. U tom segmentu gotovo da nije bilo primedbi.
Fifa ipak razmatra po uzoru na ragbi ili američki fudbal, javno emitovanje razgovora između glavnog sudije i VAR sobe. Na taj način gledaoci bi imali uvid u razloge zbog kojih je određena odluka doneta, što bi moglo da poveća poverenje u sudijski proces.
Jedno od najvećih obeležja turnira bile su upravo selekcije koje pre početka prvenstva gotovo niko nije svrstavao među favorite.
Najveće iznenađenje prvenstva predstavljala su Zelenortska Ostrva, koja su, tek da se spomene, pobedila Srbiju sa 3:0 nekoliko dana pre starta turnira – i to nam nešto govori u ovom trenutku.
Država sa nešto više od pola miliona stanovnika prvi put je nastupila na Svetskom prvenstvu, ali nije došla samo da stekne iskustvo. Pravi hit bio je čuvar mreže Vozinja, koji je branio i moguće i nemoguće, a njegov profil na Instagramu je od nekoliko hiljada narastao na više desetina miliona pratilaca.
Sličan utisak ostavila je i Bosna i Hercegovina. Posle dugog čekanja na novo veliko takmičenje, Bosanci su se predstavili hrabrom i požrtvovanom igrom. Iako nisu stigli do same završnice, pokazali su da mogu da igraju protiv daleko zvučnijih reprezentacija.
Norveška je bila možda i najprijatnije iznenađenje. Predvođena Erlingom Holandom, stigla je do četvrtfinala i tek posle kontroverzne utakmice sa Engleskom završila takmičenje. Pre toga savladala je Brazil.
Afrika je još jednom potvrdila da njene reprezentacije više nisu samo učesnici završnog turnira. Maroko je ponovo odigrao sjajno prvenstvo. Demokratska Republika Kongo ostvarila je nekoliko zapaženih rezultata i bila nadomak senzacije protiv Engleske.
Ni azijske reprezentacije više nisu samo egzotičniučesnici.
Jordan, Irak i Uzbekistan dokazali su da mogu da budu ravnopravni protivnici iskusnijim evropskim i južnoameričkim selekcijama. Svakako, bliže su im po kvalitetu nego ranije. Čini se da je ovaj turnir definitivno srušio stereotipe o „malim“ reprezentacijama.
IZVOR: RTS I FOTO: PRINTSCREEN
