Illinois godišnje proizvede više soje nego bilo koja druga savezna država u SAD, ali ogromna većina tog roda nikada ne završi kao hrana za stanovnike. Umesto tofu-a i sojinog mleka na lokalnim trpezama, većina prinosa ide u izvoz ili stočnu hranu, što otvara pitanje: zašto država koja proizvodi toliko ostaje zavisna od uvoza hrane?
U Čikagu, kompanija Phoenix Bean pokazuje šta bi moglo biti moguće. Jenny Yang i njen tim svakodnevno prerađuju hiljade kilograma soje u tofu i biljne proizvode, koristeći lokalne, ne-GMO sorte sa farmi u Illinois-u. Ipak, takvi proizvođači su retkost.
Illinois je 2025. proizveo više od 639 miliona bushela soje, ali oko 60% odlazi u izvoz, dok se ostatak uglavnom koristi za stočnu ishranu. Zakonodavci upozoravaju da država u velikoj meri zavisi od uvoza hrane, čak do 95% potrošnje.
Političarka Rep. Sonya Harper ističe da bi u kriznim situacijama zalihe hrane u Illinois-u potrajale svega nekoliko dana, zbog čega se traže ulaganja u lokalnu preradu i distribuciju.
Međutim, farmeri imaju drugačiju računicu. Food-grade soja daje manji prinos, zahteva više rada i strožu kontrolu, dok GMO tržište donosi stabilniju zaradu. Zato većina ostaje pri komercijalnoj proizvodnji.
Dodatni pritisak dolazi i sa globalnog tržišta, gde trgovinske tenzije i promenljivi dogovori sa Kinom utiču na cene i izvoz.
Stručnjaci upozoravaju da bez ulaganja u infrastrukturu i preradu, Illinois neće moći da preusmeri svoju poljoprivredu ka lokalnoj ishrani. Trenutno, jaz između onoga što se proizvodi i onoga što se jede u državi ostaje ogroman.
Pitanje ostaje otvoreno: da li Illinois može da nahrani sebe onim što već uspešno uzgaja?
IZVOR: WTTW, FOTO: PIXABAY
