Irena Ivić (57), vozač autobusa rodom iz Prokuplja, spasla je jednogodišnje dete u Milvokiju koje je bosonogo, po hladnom vremenu, hodalo ulicom dok je na sebi imalo samo bodi i pelenu. Ovo je bila vest koja je odjeknula kako u svetskim medijima, tako i u domaćim, te je ova Srpkinja brzinom svetlosti postala heroj nacije.
Telegraf.rs pronašao je Irenu, koja otkriva gde se sada nalazi, čime se bavi i kako je zapravo izgeledao njen životni put.
Naime, Irena kao i pre nekoliko godina, živi u Milvokiju i dalje je vozač autobusa. Dok je živela u Prokuplju, ni na kraj pameti joj nije bilo da će njen život otići u nekom drugom pravcu, na nekom drugom kontinentu i da će skoro dvadeset godina kasnije voziti autobus.
Ovo je Amerika, možeš videti sve. Imam situacije koje su ružne, ali moram da izbrojim do deset, jer putnik ti je sve, ti od njega zavisiš, ali imam i fine ljude koji hoće da te zaštite ako dođe do nečega. Bilo je i ponuda brakova i svašta nešto, ja kažem „neka drugi put kad se budemo videli, sad nemam vremena“ – priča za Telegraf.rs kroz smeh.
Kako dodaje naša sagovornica, jednostavno prihvatiš činjenicu i potrudiš se da nađeš posao koji će bar nekim delom da te ispuni.
Ja nisam mogla da radim u fabrici, jer tamo samo ćutiš i radiš, a to nisam ja. Moram da pričam, da se smejem meni vreme vrlo brzo prođe. Priznajem, ne mogu da kažem da je ovaj posao savršen za mene s obzirom na to da sam imala relativno dobar život u Srbiji, ali sam se našla u njemu i interesantno mi je. Sada ne vredi da se vraćam i da razmišljam o tome kako sam i šta sam mogla – iskrena je Irena.
Do njenog prvog dolaska u Srbiju bilo je potrebno da prođe deset godina. Deset godina njene borbe u drugoj državi, sa drugim jezikom, kulturom, u međuvremenu i razvodom braka, decom… A u tih deset godina Irena je u jednom periodu radila ček četiri posla istovremeno.
Ujutru je vozila školski autobus, popodne limuzinu, uveče je čistila kancelariju i vikendom je radila dodatni posao. Kaže da je znala da radi i mesec dana uzastopno bez i jednog slobodnog dana.
Ni ovde se ne beru pare sa drveta. Nisam mogla kao sama žena posle razvoda da zaradim pare i dođem u Srbiju tek tako. Mnogo sam dala sebe, ali sam uvek gledala za nešto bolje, ja sam toliko gurala da sam se umorila. Trebalo je da budem primer svojoj deci koja ni jednog trenutka nisu sumnjala u mene. Ali takva sam bila tada pre šest godina, da mi je neko rekao „ajde, Irena, idemo na helikopter da te obučavamo“, ja bih rekla „ajde, odmah,“ bez problema.
Sada u Srbiju dolazi barem jednom godišnje, a ono što primeti je da je sve drugačije, kaže da je i ovde sada bolje nego što je bilo i da se to vidi, putevi su bolji i bolje se živi, ali ipak je razočarava nemarnost vozača.
Kako kaže, nedostaje joj Srbija i duša srpskog čoveka, ali prilagodila se i na američki način života, ne može ni bez jedne ali ni bez druge države, kako kaže, sada su obe njene. Amerika, njena druga država, pružila joj je šansu za novi život, kaže da ta zemlja svima daje šansu, ali moraš da imaš karakter i opstaneš, a kako kaže, ima malo i do sreće.
Ja ovu zemlju poštujem, ali onu tamo našu volim – dodaje Irena.
Zelena karta
Zelenu kartu dobila je na lutriji, a to je saznala tek nakon bombardovanja, jer zbog stanja u državi pismo je ostalo zarobljeno u Beču, a kada se sve smirilo saznala je da je postala državljanka Amerike. Od 2000. do 2006. godine išla je povremeno u Ameriku da bi održavala papire, a onda je konačno presekla i odlučila da svoj život promeni iz korena.
Gledala sam svoje prijatljice koje šalju svoju decu u Ameriku, a ja sedim kod kuće sa decom i papirima i onda sam u jednom momentu pomislila „šta će deca da mi kažu ako izgubim papire“, a ne možeš večno da ideš i da se vraćaš, nema para toliko – kaže Irena za Telegraf.rs.
Onda je konačno te 2006. godine otišla ali sa, kako kaže, potpuno drugim razmišljanjem. Kao četrdesetogodišnjakinja ovoga puta bila je rešena da tamo i ostane.
Otišla sam i prvo sam upisala engleski i tri godine sam išla u pravu školu kao pravi student. Tako sam ujutru išla na engleski, a popodne čuvala decu u jednoj američkoj porodici. Međutim, to nije moglo tako doveka, trebalo je da počnem da tražim posao sa papirima, jer vreme ide, godine idu, a problemi su i dalje tu – priča nam Irena.
Ona je radila neke poslove u kojima se nije pronalazila, a za sve to vreme paralelno je išla na časove vožnje. Taj period je za nju bio naporan i ponovo je bila na korak do toga da digne ruke od svega i vrati se u Srbiju. Tada je upoznala jednu ženu koja je vozila školski autobus i biće da je to bio sudbinski susret. Irena je tek u Americi sa četrdeset godina prvi put sela u automobil kao vozač, a kada je pomislila da dalje od toga ne može, samo nekoliko godina kasnije, našla se za volanom kamiona na dugim, ravnim putevima između Čikaga i Kanade.
Tih prvih pet, šest meseci za nju su bili, kako kaže, noćna mora. Sušila su joj se usta, tresla se od straha, vrtelo joj se u glavi, ali je bila uporna i sve vreme ponavljala u sebi „nećeš da čistiš, idemo dalje“.
Kompanija me je mnogo lepo primila, jer sam vredna i imam mnogo interesantan personaliti. Engleski mi je i dalje bio mnogo slab, ali to njima nije bio problem. Ako je trebalo da se vozi neka ruta od tačke A do tačke B, ja odem da proverim gde je to, jer ne mogu da ih zovem, ne znam dovoljno jezik da bih ih zvala preko radio stanice. Oni su bili začuđeni kako ja mogu da odradim sve što mi zadaju, a Amerikanci ih zovu čim se izgube na putu ili negde pogrešno skrenu, a onda im priznam da ja prethodne noći uveče odem svojim kolima i vidim gde treba da vozim, samo da ih ne bih zvala. Tako su me zavoleli i ostala sam kod njih pet godina – priča naša heroina.
Onda je sela i u limuzinu i tako je pet godina radila paralelno kao vozač i školskog autobusa i limuzine.
Takve kompanije vole da zaposle ženu i imaju poštovanje prema ženi. Mi smo odgovornije, žene su jednostavno drugačije. Ovde je ova profesija sasvim normalna, ja nisam osetila da sam kao žena vozač drugog reda, naprotiv – dodaje.
Šleper
Nakon što je školski autobus i limuzinu vozila ukupno pet godina osetila je da je spremna za nešto više. Došlo je vreme za promene i htela je samo bolje, međutim ni ovaj posao je nije usrećio.
To sam podnela vrlo teško jer sam jako komunikativna i zbog toga mi taj posao nije ni legao pa sam to ubrzo i ostavila. Psihički mi je bilo teško da sam danima sama na putu, jer je taj posao nezahvalan za jednu ženu. Ostala sam sedam, osam meseci i bila sam jako nezadovoljna – objašnjava.
Odlučila je da preseče i konkuriše za posao vozača ali ovoga puta gradskog autobusa i nakon položenih svih testova i godina iskustva dobila je taj državni posao i konačno sve ono što je oduvek i želela. Kako kaže, konačno živi život punim plućima.
Mnogo sam radila. Ovde možeš da radiš porekovremeno tako da sam sebe lepo sredila. Kupila sam sebi stan i nova kola i kad god mogu putujem. Živim punim plućima. Često idem u Teksas jer mi tamo ćerka živi i svake godine dolazim u Srbiju, tako da sam se vrlo lepo snašla – navodi.
Kaže da je sve to uspela zahvaljujući svojoj volji i upornosti, a kaže da u tome veliku ulogu ima i ono što se zove „srpski inat“.
Ako si sposoban napravićeš i ovde čudo, ako nećeš, ostaćeš u nekoj fabrici da živiš od meseca do meseca i to je to. Trebalo je mnogo da bih došla do nekog nivoa normalnog života. Amerikanci ne znaju, nisu prošli kroz te naše faze imanja i nemanja. Mi umemo da pravimo pare i znamo da ih damo i kako da ih damo – iskrena je Irena.
IZVOR: TELEGRAF FOTO: PRINTSCREEN
