Da u onoj „šta zna želja šta je nemoguće“ i te kako ima istine, dokazao je jedan Dušan Celić, koji je pre 15 godina otišao u Ameriku kao student, da bi sticaj okolnosti i vera u snove uradili svoje i doveli do toga da otvori svoj restoran u srcu Njujorka.
Put do današnje bajke koju živi nije bio lak, radio je naporno da bi do toga došao, a sve je, kako to obično i biva, počelo spontano i slučajno.
Kada je te 2008. godine video ponudu za studentski program u Americi, shvatio je da mu je to „poslednji voz“ da na ime indeksa ode u „obećanu zemlju“, zbog starosne granice koju program ima.
Sa već formiranim imenom i reputacijom kuvara iz Beograda kreće put Amerike, ubeđen da se vraća za pet meseci jer „želi samo da proputuje, nikako da napušta svoj život u Srbiji“.
Ali sudbina je imala drugačije planove.
– Prvi posao koji sam dobio preko programa brzo sam napustio. Tokom jedne šetnje naišao sam na veliki restoran i odlučio da tu potražim posao. Predstavio sam se šefu kuhinje, rekao kako stoje stvari i da mi treba posao, na šta je on odgovorio odrično i objasnio da ne može da me primi tek tako sa ulice – počinje Dušan priču za 24sedam.
A onda je proradio srpski inat.
– Rekao sam da mi pruži šansu samo dva dana, da mu pokažem šta mogu, pa ako mu se ne svidi, ne mora ništa da mi plati. Ako mu se svidi – dogovorićemo se – dodao je Dušan.
Dogovor je pao, a potvrđen je rukovanjem i pokazivanjem gde se nalaze uniforma i kuhinja, i to je bio uvod u magiju. Sa, tada, osnovnim znanjem engleskog jezika, ne baš najsjajnije stručne terminologije, ovaj šarmantan momak je ušetao u kuhinju i „upoznao“ nekoliko kolega.
Prišao je, kaže, jednom od njih i zamolio ga da mu da da iseče meso na šnicle, a kako nije razumeo koliko svaka treba da teži, zamolio je da mu pokaže pa će on odoka.
– Uzeo sam masat, naoštrio nož i počeo. Isekao sam oko 15 komada „u gram“. Šef je prišao, potapšao me po ramenu i rekao: „Primljen si.“ Tu sam postao zamenik šefa kuhinje već posle prve nedelje, ali sam ubrzo shvatio da to nije ono što želim – da „vidim“ Ameriku – priseća se.
„Strelica na mapi“ pala je na Čikago, u koji odlazi na nekoliko dana (opet sa idejom da se vrati poslu i smenama), a u „najsrpskijem gradu“ u Americi, put ga je naveo u kafe „Beograd“.
– Prilazi konobar, nosi dres „Delije sever“. Upoznajemo se, reč po reč i povede me do gazde i menadžera. Sa njima me je upoznao kao „najboljeg kuvara iz Beograda“, i tako prelazim u Čikago. Put me je narednih meseci vodio na Floridu, pa opet nazad u Čikago, Njujork – gde sam vodio nekoliko restorana na Menhetnu, sve do mog restorana „Lagano bara“ – priča nam Dušan.
A otvaranje „Lagano bara“ bilo je sve samo ne lagano.
Od 2014. godine bilo je nekoliko pokušaja i svaki bi se izjalovio nekako pred sam kraj i pred stavljanje finalnog potpisa. Jedan od takvih pokušaja bio je 2019. godine, na početku pandemije koronavirusa, kada je sve stalo.
Ali u Dušanu je tada opet proradio malo onaj srpski inat, a malo želja za ostvarenjem sna.
U novom prostoru, gde je opremanje i sređivanje počeo od nule, došao je do modernog restorana napravljenog po svetskim standardima i jednog od omiljenih mesta za izlazak.
A onda, najslađe za kraj – u srcu Amerike, na restoranu u koji hrle narodi sa svih strana meredijana, sija kao zlato statua beogradskog Pobednika.
Spoj svetskog, američkog i domaćeg, delo su ovog kreativnog kuvara.
– Želeo sam da donesem Pobednika u Njujork, da tako predstavim Srbiju. Kroz priču o našem „kipu slobode“, ali i priču o kruni sopstvenog uspeha, o svojoj pobedi – ispričao nam je Dušan.
IZVOR: 24SEDAM I FOTO: 24SEDAM
