Porast cena testenina u Italiji, koja drži četvrtinu svetske proizvodnje, dovodi do povećanja cena te namirnice i u ostalim zemljama sveta u kojima je ona glavni izvoznik. Cena za kilogram paste u Italiji premašila je dva evra.
Pasta se oduvek smatrala najjeftinijim obrokom koji se svakodnevno nalazi na trpezama Italijana. Kilogram paste danas košta u proseku više od dva evra, što je povećanje mnogo veće od onog koje zahteva inflacija u toj zemlji, a koja je u kontinuiranom padu u odnosu na vrednosti nakon kovida. U martu je inflacija bila 7,6 odsto.
Postavlja se pitanje zašto cene špageta, pena, rigatonija i ostalih testenina nastavljaju da rastu.
„Asutenti“, italijansko udruženje potrošača, ukazuje na to da želja proizvođača da prave kvalitetnije proizvode, što je odavno cilj tržišne strategije, može da utiče na cenu paste, a to ipak nije dovoljno da bi se opravdalo ovoliko povećanje.
S druge strane, proizvođači ističu da su više cene logistike i distribucije razlozi za povećanja, iako su cene pšenice stabilne ili čak snižene.
Može li pomoći istraga potrošača
„Cena pšenice je ista na čitavoj nacionalnoj teritoriji i košta oko 38 centi za kilogram, tako da je zaista nejasno ovoliko povećanje cena i tolike razlike među regionima. Iz tog razloga ćemo sprovesti istragu da vidimo da se slučajno ne radi o špekulacijama i nekim anomalijama koje dovode do tolikog povećanja cena u maloprodaji“, ističe predsednik „Asutentija“ Fulvio Truci.
Italija je jedna od najvažnijih zemlja u proizvodnji paste sa 3,6 tona, u kojoj se godišnje potroši 23 kilograma po glavi stanovnika.
Cene paste se razlikuju od grada do grada, tako da je od Ankone, u kojoj pasta po podacima „Asutentija“ košta najviše, skoro tri evra po kilogramu, pa do Kozence gde košta najmanje, oko 1,48 evra, razlika je skoro 64,8 odsto.
U poređenju sa 2022. godinom, u mnogim gradovima Italije u kojima je pasta koštala 1,37 evra po kilogramu danas je 2,17 evra.
Uz sve to, potrebno je obratiti pažnju i na takozvani „Shrinkflation“ tj. fenomen kojim se služe kompanije tako što naizgled zadržavaju iste cene dok se njihova zarada ne smanjuje.
To je moguće tako što smanje količinu proizvoda u ambalaži, što potrošači ne primete. U praksi to znači da potrošači plaćaju istu cenu za proizvod čija je količina smanjena.
IZVOR: RTS I FOTO: PRINTSCREEN
