Poznati ruski psiholog Mihail Labkovski pre nekoliko meseci izdao je novu knjigu posvećenu vaspitanju, a ona je ubrzo postala veliki hit širom Rusije i to sa razlogom – nudi konkretne smernice za odgajanje deteta tako da izraste ne o odraslu osobu kojoj je udobno, već u psihološki zdravu osobu koja je nezavisna i srećna.
Ovaj psiholog ima preko 30 godina praktičnog iskustva, a preko 20 godina radi i na radiju i televiziji i smatra se jednim od najpopularnijih psihologa na Internetu. Njegovi stavovi su čvrsti i istiniti, a prema Labkovskom je malo ko ravnodušan – ljudi ga ili obožavaju ili preziru. Zanimljivo je da ga je i magazin „Forbs“ uvrstio u neke od najpoznatijih psihologa današnjice.
Labkovski u knjizi „Volim i razumem: kako odgajati srećnu decu (a ne poludeti od anksioznosti)“ analizira konkretne izazove koje pred nad postavlja vaspitanje deteta: šta raditi u prvoj godini bebinog života, kako podizati dete do njegove treće godine, kako pristupiti ranom razvoju deteta, kako pripremiti dete za školu, zašto je samo jedna petica u dnevniku problem.
U jednom od poglavlja ovaj stručnjak se osvrće i na naviku kažnjavanja dece batinama, a poglavlje je nazvao „Metoda biča: nekoliko reči o kazni“. On ističe da su današnji odrasli ljudi takozvana „pretučena“ generacija, odnosno ljudi koji imaju pozitivan stav prema fizičkom kažnjavanju jer su i sami u detinjstvu podvrgnuti takvim kaznama, ne razumejući sav užas ove „tehnike“.
„Mene su tukli i ništa – postao sam čovek“! Da li je baš tako?
„Ovo, naravno, ne znači da treba da se ugledate na svoje roditelje i kao primer navoditi svoje detinjstvo: „Prebili su me i ništa, postao sam čovek“, piše Labkovski i objašnjava da je roditelj koji je digao ruku na dete psihički neuravnotežena osoba koja ima problema sa besom i agresijom. On ističe da roditelj mora da reši taj problem, a ne da ga iskaljuje na detetu.
On potom objašnja i šta se to odvija u detetovoj glavi ako dobija batine od roditelja: „On shvata da svet funkcioniše na sledeće način: jak može da povredi slabe. On misli da ga roditelji ne vole. Da je loš. U šta će on odrasti? Kako će komunicirati sa drugim ljudima, životinjama? Kako će on svoju decu učiti životu?“.
Psiholog savetuje da uvek razgovarate sa decom, da ima do tančina objasnite gde i kada greše. Pri tome, treba se truditi da kritika ne bude usmerena na lični kvalitet deteta, već na njegov čin – ono što je uradilo, prenosi sajt „Letidor.ru“.
„Idealno bi bilo da se fokusirate na izjave koje su koncipirane tako da ste u njima vi glavni. Odnosno ne treba detetu reći: „Uradio si nešto loše“, već „MENI se ne sviđa ovakvo ponašanje“, „MENE jako uzrujava to što se ovako ponašaš““, ilustrovao je.
Nema potrebe za vikom
Takođe, Labkovski savetuje da se razgovor sa detetom obavi normalnim tonom i da ne vičete na njega, čak i ako je nešto skrivilo; ton treba da bude nežan, ali čvrst. Kazna ne mora da bude dopunjena drekom, ljutitim gestovima i besnim licem. On je akcentovao i kakve su kazne po njemu prihvatljive.
„Mislim da je sasvim prihvaljivo lišiti ga igračke, sprave ili druge materijalne stvari ili odlaska na neki zabavni događaj. Ono što je potpuno pogrešno jeste lišiti ga šetnje na svežem vazduhu ili ga staviti u „kućni pritvor““, kaže on.
Oba roditelja moraju da učestvuju u kazni
Poznati Rus napominje i da je u porodici potrebna solidarnost, odnosno majka i otac ne bi trebalo da imaju nesuglasice i moraju podjednako da kažnjavaju dete. U suprotnom sin ili ćerka će razumeti kako je sa jednim roditeljem sve moguće, a sa drugim ništa, pa lako može doći do nesvesne ili svesne manipulacije.
Mihail se osvrnuo i na to kako mnogi roditelji misle da deca rade stvari „namerno“ kako bi prkosili. „U 99 odsto slučajeva radnje dece su nenamerne i u njima nema zle namere“, zaključio je. On ističe i da ako jednostavno kaznite dete bez objašnjenja, ono u 90 odsto slučajeva iz toga neće izvući nikakav zaključak.
