“Doživela sam da me prodaju baš oni koje sam kupovala ljubavlju, ali ja sam opet i svima davala sve najbolje od sebe. I kada me povrede, ja uživam pri pomisli da će me pamtiti kao onu koja je najlepše umela da voli. Volim što me takvu pamte i oni koji misle da su me nasamarili i potrošili.”
Ovo je jedan od najpopularnijih citata iz prethodnog romana novinarke, voditeljke i jedne od najomiljenijih književnica u Srbiji Vesne Dedić.
Od 2010. godine svi njeni romani su meðu najčitanijima u regionu i izazivaju pažnju uglavnom ženske čitalačke publike.
Vesna Dedić je 11. juna objavila svoj 17. roman po redu “Boli pesme kraj” čija je promocija održana u poznatom Beogradskom hotelu uz mnoštvo poznatih lica, dobru muziku i druženje koje važi za jedno od onih koje se ne propušta.
POVEZANE VESTI
Nakon Beograda promocija je održana u Istocnom Sarajevu gde je i pocela da se razvija ideja za ovaj roman, potom u još nekim gradovima u regionu, a na veliku radost publike Vesna će obradovati ljubitelje njene umetnosti u Čikagu, promocijom novog romana u restoranu Skadarlija, 30. avgusta i to u organizaciji MTEL Global.
Pričali smo sa Vesnom o novom romanu, dolasku u Čikago, o strahovima i o tome koliko se menjala i rasla tokom godina zajedno sa publikom.
Novim romanom čitateljkama donosite nove događaje i likove, a ideja se rodila jednog decembarskog jutra u Istocnom Sarajevu. Sta je to što ovoga puta donosite publici?
Sam taj početak, jednog zimskog jutra u Istočnom Sarajevu i ispovest jedne moje čitateljke koja počinje aprila 1992, prvog dana rata, odredila je poetiku romana, a moja vera da je budućnost uvek najbolji deo života kraj. Šta sam sam ja htela sa tim romanom sada je nevažno jer posle utisaka desetina hiljada čitateljki koje su u protekla dva meseca pročitale roman ja nemam prava da ga komentarišem. Nisam htela da ovoliko plaču čitajući stranice koje opisuju tragične događaje, ali sam htela i očigledno uspela da ih podsetim da kada nemaš ništa osim svog znanja, onda je jedini način da opstaneš i odeš na bolje mesto profesionalno samodokazivanje. Samodokazivanje! Neko voli da pliva čak i kada je bura, a neko da legne na dušek i pluta po površini mora. Mislim da sam uspela sve moje čitaoce da ubedim ili podsetim da moraju da budu plivači!
– Koliku odgovornost ste imali dok ste stavljali te istinite ispovesti žena na papir?
Tog osećaja odgovornosti imam i previše i volela bih da sa više lakoće stvaram. Ovoga puta mi je bilo najteže u smislu odgovornoti jer svaka od njih mi je do detalja ispričala svoju životnu priču. Ima tu pored rata i mnogo svega onoga što čini suštinu braka, ljubavi,neverstava, izneverenih očekivanja, psihijatrijskih dijagnoza, strasti, naših balkanskih tvrdoglavosti i nacionalnih netrpeljivosti, patnje, selidbi, smrti…ali najiše ljubavi. Kritičari u Srbiji obično olako uzimaju žene pisce koje pišu o ljubavi, a ja tvrdim da je baš ljubav ispit koji padaju često i najveći, najškolovaniji umovi planete.Može sve čovek da nauči, pa čak i kako da daje ljubav ali ono što ne može, prečesto, da proceni kome daje more ljubavi pa se sam utopi u njemu.
Koliko se svet promenio u odnosu na ono vreme kada ste napisali svoj prvi roman i da li se plašite tih promena?
Sve se promenilo od te 2010, a naročito posle korone. Čini mi se da smo svi mi posle izolacije izašli na ulice kao drugačiji ljudi, a dočekao nas je potpuno novi sistem vrednosti i mehanizmi opstanka za koje većina nas nije ni psihički ni zanatski pripremljena.Ja se bar prečesto osećam kao pećinski čovek zbunjena pred ovim novim svetom. Najteže je našoj deci jer mi sečini da je u mojoj mladosti bilo više lakoće postojanja.
S obzirom da su Vaši romani među najčitanijima, koliko ste se vi menjali i rasli sa publikom tokom godina?
Kao neku privilegiju sam prihvatila činjenicu da u Balkanskom ulicom razgovaram sa mudrim ljudima, da imam dete uz koje se menjam i rastem, čitaoce koji mi otkrivaju svoj ugao gledanja na život, prijatelje koji imaju šta da mi kažu…Ako sam, a jesam napisala sedamnaest romana i snimila preko hiljadu emisija Balkanskom ulicom, eto toliko puta sam se probudila kao drugačija ja. Nikad mi, valjda zbog toga, nije samoj sa sobom dosadno.
Da li možete da otkrijete našoj publici sta ste najlakše i najlepše pisali do sada?
Ništa nisam ni lako napisala, ni snimila, niti dobila! Ja imam ogromnu odgovornost pred gledaocima i čitaocima i imam tremu pred svako snimanje Balkanskom ulicom i tokom pisanja svakog romana. Najlakše sam napisala prvi roman i snimila prvu emisiju jer nisam imala ideju koliko će me ljudi gledati i čitati.Kada sam toshvatila, od tada se tresem i kriziram sa samopouzdanjem. Zato tvrdim da uslov uspeha nije samopouzdanje već samopoštovanje.
Negde ste izjavili da je bogat čovek onaj koji ima vremena za sebe. Koliko vremena imate za sebe, da li ste zahvalni i kome ili čemu najviše?
Grabim to vreme za sebe i sve sam veštija u tome. Nije to vreme koje provodim u samoći, već vreme koje delim sa ljudima koje volim. Najviše sam zahvalna kćerki koja me uvek činila ponosnom i srećnom, a ja sam kao i sve majke nasmejana i slobodna u zavisnosti od toga koliko mi ona daje prostora da ne brinem. Zahvaljujući njoj uspevam da se družim, putujem, stvaram i više nego što sam planirala u svojoj šestoj deceniji.
Po prvi put ste se okušali i kao tekstopisac za numeru koja prati ovaj roman “Boli pesme kraj”, koju izvodi Bojan Lexington i koja se jako dopala publici. Koliki je to bio izazov za Vas?
Slučajno sam napisala tekst koji govori o ljubavi mojih glavnih junaka. Zaista slučajno jer poeziju obožavam da čitam, ali ne umem da je pišem. Radovala sam se kao malo dete kada je Bojan Vasković u studiju otpevao pesmu. Nekako je eto slučaj hteo da su od šest žena čije su životne priče inspirisale roman četiri „izbegličke“ priče, pa da je Maca koji recituje stihove u pesmi takođe preživeo rat, pa i Bojan koji je pevao pesmu. Nisam neki vernik, ali priznajem da je ovaj odozgo kao da sam mu miljenica dovodio prave ljude u moj život sve vreme pisanja romana Boli pesme kraj.
Da li možete da otkrijete publici šta je to što mogu očekivati na promociji novog romana u Čikagu i da li je novi roman u najavi?
Mnogo se radujem svojoj prvoj promociji u Čikagu, i u Americi uopšte. Volim druženja sa čitaocima i gledaocima u dijaspori zato što su to ljudi kojima se divim. Milion puta sam htela da odem, ali nisam imala srca, znanja, hrabrosti…Moja kćerka i svi ljudi koji ovo čitaju su sve to imali, zato im se divim i imam najnežnije emocije prema njima. I u romanu Boli pesme kraj i u prethodnoj trilogiji Izgubila sam sebe, Nemoj nikad da se vratiš i Samo je tebe vredelo sresti, pa i u romanima Kao leto i Ničija pisala sam o tim ljudima koji su imali snagu da počnu život ispočtka. Oni su moja večita inspiracija.Verujem da će u restoranu Skadaliya, uz bend koji će svirati pesme koje slušaju i moji romani, uz voditelje i mene koja dolazim sa ogromnom radošću biti svima lepo. Radujem se i što u posle promocije u Čikagu dva dana od jutra do večeri biti na Srbijadi na štandu MTEL Global, poklanjati svoje knjige i uživati sa ljudima iz naše dijaspore.
Šta biste poručili čitateljkama u Čikagu i okolini?
Volela bih da upoznam što više naših žena koje žive u Čikagu jer je prosto život svake od njih moja inspiracija. Ja volim da pišem, ali ne zbog samoizlečenja već potrebe da napišem nešto što će biti svedočanstvo o našim životima. A da poručim,….uvek isto ono što govorim Lenki kada se rastajemo na aerodromu: Ne dozvoli nikom da ti ukrade osmeh sa lica. Nikom!
Radujemo se druženju sa Vesnom u Čikagu. Želimo joj da i dalje okuplja brojne generacije ispred malih ekrana i da ženama ostane večna inspiracija i motiv da nikad ne izgube sebe.
PIŠE: ANDRIANA BJEDOV I FOTO: USTUPLJENE FOTOGRAFIJE
