Nikola Olić je srpski fotograf koji živi i radi u Dalasu, u Američkoj državi Teksas. Fokusira se na arhitekturu i druge objekte iz urbane sredine, koje u svojim fotografijama posmatra kroz vizuelnu razigranost, nepredvidivost, humor i lakoću. Uz svaku fotografiju u njegovoj kolekciji objavljene su i precizne koordinate sa kojih je fotografija nastala, čime se posmatrač povezuje sa stvarnim svetom u kojem taj objekat postoji, svetom koji je pun ljudi, buke, automobila i života.
Time se iz ovih fotografija namerno otklanja misterija i podseća nas da ovakvih objekata, bili oni nama lepi ili ne, ima svuda oko nas.
Fotografije Nikole Olića deo su fotografskih kolekcija raznih muzeja i institucija u Americi i Evropi. Takođe su bile deo pojedinačnih i grupnih izložbi na oba kontinenta. Objavljene su u većim medijskim kućama kao što su The New York Times, Wired Magazine, CNN, The Washington Post, BBC News, Guardian i Forbes i u domaćim medijima kao što su B92, Danas, Vice i Politika, u kojoj već više od tri godine svake srede njegove fotografije izlaze u rubrici Mozaik.
Kako je izgledalo Vaše detinjstvo? Gde je Nikola Olić odrastao?
Rođen sam u Beogradu i odrastao na Zvezdari preko puta sportskog centra Olimp. Pamtim jedno veselo detinjstvo, super drugare, roditelje koji su puno toga dozvoljavali, sa kojima sam dosta putovao jer su i otac i majka radili za nekadašnji JAT.
Kada i kako odlazite u Ameriku?
Mada sam i ranije bio u Americi kao turista, sa sedamnaest godina sam došao u Ameriku na godinu dana, na razmenu studenata da završim IV godinu srednje škole. Kako su po mom planiranom povratku počeli nemiri i ratovi u Srbiji, odlučio sam da ostanem godinu dana duže, a zatim na još godinu dana, i tako se produžilo sve do dan danas.
Koji grad u Americi je na Vas, kao nekog ko svet i sve što ga okružuje vidi drugačijim očima-očima umetnika, ostavio poseban utisak i zbog čega?
New York City je svakako unikatan grad po mnogo pitanja, a sticajem okolnosti sam imao priliku, da svake godine poslednjih dvadeset godina, budem u tom gradu. Iz toga se rodila moja ljubav ka tom gradu, a isto tako i velika kolekcija fotografija jer puno vremena provodim šetajući okolo. Posle Njujorka rekao bih Washington DC i Chicago su mi vrlo dragi, na ulicama ima uvek puno ljudi, to su gradovi puni života.
Kada ste počeli da se bavite fotografijom i šta su bile Vaše prve fotografije?
Ovaj projekat je počeo pre desetak godina, upravo u Njujorku. Prelazio sam preko Brooklyn mosta i primetio interesantnu zgradu koju sam fotografisao na nekoliko različitih načina. Samo jedna fotografija mi je na kraju „ostala“ kao glavna simbolika te zgrade. Onda sam prelistao neke stare fotografije i takođe video da mogu da izaberem iz njih neke koje su mi interesantne. Tako se nastavilo sve do danas. Mada i posle deset godina moja objavljena kolekcija fotografija je vrlo mala, ona broji manje od 100 fotografija.
Zašto je Vaš izbor u fotografisanju baš arhitektura? Kakvu inspiraciju Vam ona daje?
Ako treba nešto da fotografišete, recimo, pet punih sati, pa onda pet sati editovanja i biranja, a onda izabrati pet najboljih fotografija, šta bi to za vas bilo? To je pitanje koje često postavljam drugim fotografima kad držim predavanja ili prezentacije o mojim fotografijama. Ja mislim da je najproduktivnije fotografisati ono šta volite i šta vam je interesantno. Meni su arhitektura, urbanizam, beton, staklo i geometrija interesantno isprepletani svuda oko nas, te volim o tome da razmišljam kroz fotografisanje.
Uz svaku fotografiju u Vašoj kolekciji objavljene su i precizne koordinate sa kojih je fotografija nastala, koliko su one potrebne i važne u tumačenju istih?
Potrebne su kao deo „dogovora“ između mene i posmatrača, da je jasno da su ove fotografije stvarne i da nema popravki u fotošopu ili sklapanja dve različite fotografije. Time želim takođe da nateram posmatrača da mora da prihvati fotografiju kao stvarnost i da proba da odgonetne o čemu se radi, jer često to nije odmah jasno. Kao recimo slike Francuskog slikara Rene Magritte. Svaki put kad ih pogledate znate da će biti neka jednačina koja će morati da se reši.
Zašto kada fotografišete napolju praktikujete “guerrilla photography” i kakav je to način fotografisanja?
Na mojim fotografijama nema ljudi, nema slova niti brojki i nema pomagača kojima bi mogli da razumete proporcije i dimenzije fotografije. Zbog toga je potrebno naći pravi ugao da se fotografija stvori, a to znači pentrati se po garažama, ulaziti u druge zgrade, penjati se na skladišta, puziti između kola, preskakati ograde, hodati po gelenderima, i tako dalje. Zato sam taj način fotografisanja nazvao guerrilla photography.
Da li je fotografija skup hobi i koji Vi aparat koristite sada?
Fotografija u principu, za mene, uopšte nije skup hobi, sve je digitalno, fotografije objavim na mom websajtu ili na instagramu i naravno u dogovoru sa raznim drugim publikacijama i časopisima, gde samo moram da pošaljem same digitalne fotografije. Ja koristim samo jednu kameru, Nikon Coolpix B700, koja košta oko $350. Ono što jeste dodatni trošak su putovanja, a taj problem rešavam time što tražim jeftine karte da otputujem na samo pola dana. Te karte obično koštaju manje od $100 ovde u Americi, što relativno govoreći nije veliki trošak.
Kako su Vaše fotografije postale deo fotografskih kolekcija mnogih poznatih američkih i evropskih muzeja?
Ja, Nikola Olić sam sam svoj svoj PR (Public Relations) i kontakte sa svim kupcima, galerijama, novinama, sajtovima, časopisima i drugim institucijama kao što su muzeji. Nekad su to festivali ili takmičenja gde moja fotografija izgura neko svoje mesto, nekad je prosto kontakt sa kustosima koji bi želeli da imaju moju fotografiju kod njih na zidu.
I za kraj, koji je to savet koji bi Nikola Olić dao mladim budućim fotografima?
Fotografišite ono šta volite i znate, nešto u čemu se najlakše izgubite. Time fotografija ne mora da bude posao, već uživanje kojim možete lagano ili ubrzano ili kako god hoćete da se bavite celog života, sa što većim vizuelnim, psihološkim i mentalnim zadovoljstvom.
Nikola Olić će nesumnjivo nizati još puno uspeha u svojoj fotografskoj karijeri. Naša redakcija mu želi da se njegovo ime pročuje na još kontinenata, a njegove fotografije postanu kultne.
PIŠE: MARIJA POPOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
