Ne znam da li ste do sada imali priliku da upoznate kreativniju osobu od nje. Kaže za sebe da joj je muzika doprinela u tome da bude kreativna, ali i da je na taj način popunjavala kofer nedostajanja za svojom porodicom, rodbinom i prijateljima kada se preselila u Ameriku. Veoma je pohvalno kada neko ode na drugi kontinent i tamo nastavi da ljude oko sebe upoznaje sa svojim jezikom, tradicijom, kulturom i običajima. Još je lepše kada tu želju ljudi prepoznaju i iskreno se interesuju bez nipodištavanja drugog porekla koje nije njihovo.
Nada Martinović muzički pedagog, dirigent i naučnik iz Klivlenda, Ohajo poreklom je iz Šapca. Osnovno i srednje muzičko obrazovanje završila je u rodnom gradu u Muzičkoj školi ,,Mihailo Vukdragović“, a potom upisala Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu. Vrlo mlada je dobila posao i vratila se u svoju matičnu školu u ulozi nastavnika i profesora, što je u tim godinama bilo jedno od najlepših i najizazovnijih iskustava. U vreme ratnih godina, dobija priliku da se preseli u Ameriku u koju odlazi 1997. godine. Tamo je nastavila svoj muzički put. Završila je magistraturu i doktorat na Državnom univerzitetu u Kentu. Od tada – do danas, angažovana je na nekoliko poslova koje veoma posvećeno i predano obavlja. U razgovoru sa njom, saznali smo kakve su bile prve godine u Americi, šta je sve radila i šta je ono što je ispunjava pored posla.
Poštovana Nado, kada se pojavila Vaša ljubav prema muzici? Ko je i na koji način otkrio Vaš talenat?
Još u obdaništu, kada sam imala 5 godina. Pored redovne nastave sa našom vaspitačicom u obdaništu ,,Snežana”, imali smo povremeno i časove muzičkog. Nastavnica koja je vodila časove muzike bi uvek sa sobom donosila i sintisajzer i ja sam bila opčinjena kako pevanjem tako i sviranjem. Molila sam roditelje da me upišu u Muzičku školu. Naravno, želela sam da sviram samo klavir i ništa drugo! Tako je započelo moje druženje są muzikom.
U rodnom Šapcu završili ste osnovno i srednje muzičko obrazovanje? Ko je od profesora najviše uticao na Vas? Da li biste neke od njih posebno izdvojili i pomenuli?
Naša škola je (posebno u vreme kad sam se ja školovala) bila relativno mala tako da su svi na neki način ostavili neki trag na mom putu usavršavanja, ali bih ipak izdvojila moju dragu profesorku Miljanu Kozličić koja je ne samo bila izvrstan pedagog već i divan čovek. Vrlo često je, pogotovo u našoj struci gde se učenici suočavaju sa stresnim situacijama kao što su javni nastupi, trema, svakodnevno vezbanje i slično, neophodno oslušnuti potrebe svojih đaka, podržati ih i ohrabriti, a to je Milja tako dobro znala. Njoj dugujem što sam istrajala u nekim ključnim momentima. Takođe bih pomenula i mog (pok.) profesora klavira, Borisa Dekanića. Bio je izvrstan pedagog i predivan čovek.
U kakvom sećanju su Vam ostale godine kada ste radili u svojoj matičnoj muzičkoj školi ,,Mihailo Vukdragović” u Šapcu?
Mogla bih o tome dugo da pričam. Divan je osećaj bio vratiti se u svoju matičnu školu i raditi zajedno, ne samo sa kolegama sa studija već i sa nekadašnjim profesorima. Ja sam bila veoma mlada kada sam se zaposlila – imala sam samo 21. godinu. Radila sam i u nižoj i u srednjoj školi, tako da su moji đaci bili uzrasta od 5 do 18 godina. Rad sa najmlađima, tj. Muzičko zabavište je krenulo na moju inicijativu. Deca su do tada najčešće upisivala kada bi napunila 6 godina, ali nije uopšte rano početi sa nastavom, naravno ukoliko su deca intelektualno dovoljno zrela, čak i sa 4-5 godina, što je upravo i bio moj cilj sa Muzičkim zabavištem. Problem je bio što u to vreme nismo imali dovoljno literature i nastavnih sredstava za taj uzrast, pa sam se dovijala kako sam znala i umela. Što se tiče starijih učenika, razlika u godinama je bila veoma mala, pa je bilo trebalo napraviti ravnotežu i sačuvati autoritet. Mada, kada sada na to gledam sa ove vremenske distance, mislim da mi je ta mala razlika u godinama pomogla u odnosu sa mojim učenicima jer su osetili moju iskrenu želju da im prenesem sve što sam znala. Verovali su mi. Sa mnogima sam i dan danas u divnim poslovnim i kolegijalnim odnosima. Većina njih su moje kolege, mladi i veoma uspešni ljudi na koje sam veoma ponosna.
Kako ste došli na ideju da se preselite u Ameriku? Kakve su bile prve godine života na drugom kontinentu?
Bilo je to ,,nesrećno vreme devedesteih”, vreme inflacije, rata, neizvesnosti. Nisam želela da propustim šansu koja se ukazala, bili smo mladi i ništa nije moglo da se izgubi. Takođe sam osećala potrebu da proširim svoja znanja i stručno se usavršim. Otisnuli smo se u nepoznato bez poznanika, bez znanja jezika, ali sam ja na sve gledala kao na neki eksperiment i avanturu. Veoma mi je bilo značajno što sam znala da uvek imam gde da se vratim – to mi je ulivalo sigurnost i davalo snagu u trencima iskušenja. Mnogo su mi pomogi ljudi koje nisam nikada ranije poznavala i koji nisu ništa očekivali za uzvrat. Naprotiv, njihov odgovor je uvek bio ,,pay it forward” …” (pomozi i ti nekome i tako ćeš mi se odužiti)! To je za mene bilo fascinantno.
Po Vašem mišljenju, koliko se razlikuju studije muzike u Srbiji u odnosu na Ameriku s obzirom na to da ste se školovali na oba kontinenta?
To je prilčno složeno pitanje i trebalo bi mi dosta prostora. Najkraći mogući odgovor bi bio da je u Americi pristup nastavi pragmatičan tj. mnogo više pažnje se poklanja primeni znanja – i to od samog početka. Što se tiče muzike, đaci u Srbiji imaju veliku prednost (i pogodnost) što kod nas postoje muzičke skole relativno lako dostupne deci koja zele da se bave muzikom. U Americi se to uglavnom svodi na privatne časove ili na (retke) konzervatorijume koji su veoma skupi. Sa druge strane, nastava muzičke kulture u osnovnim i srednjim školama je neuporedivo bolje organizovana nego kod nas te se tako, na neki način nadoknađuje nedostatak muzičkih škola. Radila sam sa đacima svih uzrasta, počev od predškolskog uzrasta, pa sve do profesora muzike koji su se usavršavali na master studijama. Volim da se našalim i kažem da ja ustvari ,,učim učitelje kako da uče” („Teching teachers how to teach“).
Koji je bio Vaš prvi poslovni angažman u Americi po završetku magistrature?
Odmah nakon završetka magistrature i uspešno položenog prijemnog ispita, nastavila sam sa doktorskim studijama na državnom Univerzitetu ,,Kent”. Tamo sam takođe dobila i mesto asistenta na katedri za Opštu muzičku pedagogiju. Po završenim doktorskim studijama ostala sam na istom faklutetu samo u zvanju docenta. Sa grupom kolega radila sam na kreiranju jednog od prvih online programa za Master studije iz oblasti muzičke pedagogije. Naš fakultet je bio jedan od prvih u Americi koji je imao online program u oblasti muzike.
Danas kao ostvarena i uspešna žena radite nekoliko poslova. Možete li nam reći čime se sve bavite?
Po prirodi sam radoznala, a zahvaljujući muzici i prilično kreativna. Tokom doktorskih studija, otkrila sam da neizmerno uživam u istraživačkom radu. Moja istraživanja su me dva puta odvela van Amerike gde sam izlagala svoja istraživanja na međunarodnim konferencijama muzičkih pedagoga u Brazilu i Danskoj. To mi je takođe pružilo i šansu da radim kao deo tima u Ministarstvu zdravlja, a na istraživanju uticaja okoline na zdravlje najmlađih. Bila sam i vlasnik i operativni direktor ženskog časopisa ,,Women’s Journal” u Ohaju. S obzirom na činjenicu da živim daleko od svog rodnog grada, od Srbije, rodbine i prijatelja, logično je što sam želela da tu prazninu popunim nečim kreativnim i korisnim. Smetalo mi je što se na Srbe gledalo sa negodovanjem, ali sam shvatila da većina ljudi ustvari nema pravu informaciju. U medijima se svašta moglo čuti, mnogo je neistina izrečeno i moja želja je bila da pokušam, koliko god je u mojoj mogućnosti, da to promenim. Već deset godina sam predstavnik srpske zajednice i član odbora (a i bivši Potpresednik) u neporfitnoj organizacji ,,International Community Council – Worldwide Intercultural Network”, a takođe i u Klivledskom Muzeju Umetnosti, kao i Istočno-evropskom Kongresu u Ohaju (,,Eastern European Congress of Ohio”). Pozivaju me često da govorim o Srbiji, o našim ljudima, kulturi i tradiciji. Trenutno radim u Američkom Ministarstvu Odbrane kao stručnjak za javnu pomoć.
Veoma pohvalno je osnivanje dečjeg hora ,,Sveti Sava” u Klivlendu na kojem srpska deca uče naš jezik i naše pesme. Kakva su Vam iskustva u radu sa decom mlađeg uzasta? Šta oni vole da pevaju?
Rad sa decom me je oduvek fascinirao. Moje istraživanje je velikim delom obuhvatalo upravo najmlađi uzrast. Potreba za osnivanjem hora je proistekla iz činjenice da takav ansambl nije postojao u Klivlendu kada su moja deca bila mala, a ja sam želela da, što je više moguće, budu okruženi maternjim jezikom, bar u tim prvim godinama. Tako sam pre 20 godina osnovala dečji hor ,,Sveti Sava” jer se obe crkve u Klivlendu zovu upravo tako. Deca su svuda deca i rad sa njima mi pruža veliko zadovoljstvo, tako da i posle toliko godina, iako moja dva sina više nisu članovi hora, ja i dalje nastavljam da se ,,igram” sa decom koja vole da pevaju i žele da sačuvaju naš jezik. Rad sa decom ovde, daleko od otadžbine, se razlikuje najviše u tome što pored savladavanja tonskih visina, tačnog i izražajnog pevanja, deca ustvari uče i jezik. Vrlo često radim sa decom čiji roditelji ne govore srpski, ali žele da ,,isprave tu grešku” i da njihova deca nauče bar nešto. To znatno otežava i usporava rad, tako da se naše probe hora razlikuju od onih u Srbiji. Repertoar se menja shodno interesovanjima dece, jer ja uvek pokušavam da ih oslušnem, a onda polako i (pre)usmerim. Najčešće pevamo klasičan dečji repertoar, ali se trudim da negujem i naš narodni.
Zajedno sa svojom majkom izlažete barbike koje su obučene u srpsku nošnju. Kako ste došle na tu ideju? Kakve su reakcije posetilaca?
Barbike su samo deo našeg ,,repertoara“. Sve je počelo slučajno, kada smo došle na ideju da jednoj mojoj prijateljici Amerikanki, poklonimo nešto originalno. Mama je počela da se bavi ručnim radom od kada je u penziji i jako je uspešna u tome. Tako smo obukle našu prvu barbiku, a onda sam ja poželela da uradim ,,nešto više” pa sam zamolila mamu da ,,obuče” još nekoliko lutaka kako bih mogla da kreiram scenu i ispričam priču. Tako su nastale scene ,,Slava”, ,,Badnje veče”, ,,Na studencu”, ,,Prva srpska opera”, ,,Lazarice”, ,,Materice”… i mnoge druge. Izlagale smo na mnogim festivalima, čak i u Klivlendskom Muzeju umetnosti, a ja sam pozvana da držim predavanja u osnovnim školama. Ljudi najčešće budu fascinirani detaljima i verodostojnošću, a barbike su nešto sa čime su već upoznati, tako da postavljaju mnogo pitanja, žele da saznaju što više, a meni je to upravo i cilj – da pričamo o Srbiji, našoj tradiciji i kulturi.
Kako izgledaju Vaši slobodni dani? Čime punite baterije kada nemate obaveze?
Slobodnog vremena nikad dosta, dani su mi kratki za sve što bih želela da ostvarim. Meni zaista nikada nije dosadno. Volim duge šetnje i za njih često ,,kradem vreme” sama od sebe. Volim da putujem, da obilazim i otkrivam nova mesta. Naročito volim autentične lokalne restorane i kafiće, galerije, muzeje, ali takođe volim i da se osamim i tako obnovim energiju. Tada uglavnom čitam, slušam muziku. Naravno, najviše uživam u vremenu provedenom sa svojom porodicom.
I za kraj ovog intervjua, recite nam kako biste posavetovali osobe koje bi želele da se presele u Ameriku?
Ne volim generalizacije bilo kog tipa, a kod nas postoji neko ,,opšte prihvaćeno” mišljenje o Amerikancima kao hladnim, neobaveštenim i slično. U Americi sam srela toliko divnih ljudi, predusretljivih i spremnih da pomognu, ne očekujući pritom ništa za uzvrat. Takođe, mnogo njih se neretko, izvinjava što ne poznaju dovoljno našu istoriju i iskreno se interesuju da nauče nešto više. Sve zavisi od krugova u kojima se krećemo, od okruženja, ali i našeg stava i ubeđenja. Nevezano za Ameriku, svakome bih rekla da sluša svoj ,,unutrašnji glas” i veruje sebi i svojim instiktima, da uživa u sadašnjem trenutku i da ne odustaje od svojih snova.
Našoj sagovornici želimo puno uspeha u svim poslovnim angažmanima i u prenošenju naše kulture i tradicije. Sigurni smo da u ovom razgovoru nismo otkrili sve njene talente, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom.
PIŠE: SUZANA GAJIĆ RADIVOJEVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
