Neretko se dešava da dug period života bude ravna linija sa nekoliko manjih skokova i padova, a da se nakon toga u roku od godinu dana sve znatno promeni na svim životnim poljima. Često ljudi izgube nadu u čekanju nekog boljeg sutra, ne znajući da će se sve jednog dana složiti tako da to bude najbolje za njih. Neko je imao sreću da ima lepo i bezbrižno detinjstvo, neko da završi fakultet u roku, neko da se zaposli odmah nakon studija, ali niko nije imao sve idealno i u isto vreme. Primer koji govori u prilog ovome je devojka koja je kada se preselila u Ameriku doživela potpuni preokret u svom životu, ali preokret koji je bio najidealniji za nju. Njeno ime je Marija Radičević.
Marija je rođena u Vršcu. Za sebe kaže da je imala najlepše detinjstvo koje je provela u malom gradiću na Jugu Banata koje se zove Bela Crkva. Završivši Višu tehničku školu dobila je zvanje inženjera za industrijski menadžment. 2016. godine se preselila u Ameriku gde je na samom početku radila kao safety asistent u jednoj kamionskoj kompaniji. Nakon tri godine ostvarila se i u najlepšoj ulozi majke kada je na svet donela svoju ćerku Jovanu. U toku izolacije iskoristila je vreme da se doškoluje u oblasti mentalnih bolesti i psihologije kod dece i odraslih. Sada već poseduje 10 zvaničnih sertifikata za rad. Kao neko ko je pametno iskoristio pandemiju korona virusa i radio na sebi, Marija sada radi kao ECE teacher sa decom najmlađeg uzrasta. Takođe, upisala je i DuPage College u Čikagu gde čeka razliku predmeta koja će joj doneti lidersku poziciju u ECE ustanovama. Van posla uživa sa svojom ćerkom i suprugom u svemu onome što nudi jedan grad kao što je Čikago.
Poštovana Marija, pre Vašeg odlaska u Ameriku živeli ste u Beloj Crkvi. Kako biste u nekoliko rečenica opisali svoj život Srbiji?
Za svoj život u Srbiji bih rekla da je bio prosečan. Imala sam prelepo i ispunjeno detinjstvo. Kasnije su ratne godine donele svoje, ali i pored svega što je u to vreme zadesilo Srbiju, trudila sam se uvek da iz svega što mogu izvučem maksimum. Ponekad je bilo i teških dana, ali sam uvek išla samo napred.
Da li ste ikada ranije maštali da živite u Americi ili nekoj drugoj zemlji?
POVEZANE VESTI
Verovali ili ne, nikada nisam htela da napustim Srbiju i svoj grad, ali je život za mene imao drugačije planove.
Gde ste bili zaposleni u Srbiji i da li ste bili zadovoljni?
Jedno vreme sam radila u hotelu ,,Villa Breg“ na recepciji, a kasnije kao poslovni sekretar u firmi koja se bavila novinskim izdavaštvom. Nisam bila zadovoljna poslovnim segmentom svog života jer se sve svodilo samo na zapošljavanje preko političkih veza. Pošto nisam želela da pripadam ni jednoj stranci, veoma sam teško dolazila do zaposlenja.
Vaša promena na privatnom i poslovnom planu dogodila se kada ste upoznali svog sadašnjeg supruga i preselili se u Ameriku. Kakvi su bili prvi meseci života u Americi?
Moji prvi meseci boravka u Americi bili su zaista prelepi. Imali smo stan koji je bio udaljen od Mičigenskog jezera manje od desetak minuta hodanja. Svako jutro bih šetala ili džogirala duž obale. Uživala sam u prelepim pejzažima. Mogu reći da je moj početak u Americi bio zaista lep i lak. Pošto sam došla sa svim legalnim papirima, mogla sam uredno da se zaposlim svuda. Suprug mi je sve pripremio i omogućio za dolazak stan, automobil, novac, dakle sve što je bilo potrebno za bezbrižan start. Nedugo zatim u planiranju proširenja porodice, kupili smo stan koji je van te gradske gužve. Sada smo u kraju koji je mnogo mirniji i bezbedniji u odnosu na centar Čikaga.
Pandemiju korona virusa i izolaciju iskoristili ste da unapredite svoja znanja u oblasti mentalnih bolesti kod odraslih i dece. Posebno ste ponosni na sertifikat za rad sa autističnom decom. Šta biste izdvojili kao najvažniju stvar u komunikaciji sa tom decom, posebno onima koji rade sa decom vrtićkog (kao Vi) i školskog uzrasta?
Da, pored ECE sertifikata, izdvojila bih i svoj RBT sertifikat jer ga smatram veoma značajnim. Rad sa decom sa autizmom ima svoje dve strane. Sa jedne strane je veoma odgovoran i stresan, a sa druge strane veoma lep i kreativan posao. Uglavnom se terapije i učenje svodi na rad kroz igru. Uz pomoć lekara pedijatra koji se usko bavi samo problematikom dečjeg ponašanja i nas kao terapeuta, uspevamo zajedničkim snagama da im pomognemo u boljoj socijalizaciji i samostalnosti. Kao RBT tehničar trudim se da prvo pridobijem dečje poverenje, da bih mogla da im se više približim i pomognem najviše što mogu. Najvažniji je sam pristup detetu. Uvek se trudim da u njihovim očima izgledam interesantno, da imam garderobu sa likovima dečjih junaka, neku interesantnu frizuru, uglavnom nešto što ih ne bi asociralo da rade sa terapeutom. Moj najveći uspeh na kraju dana je kada mi se sami približe, dođu da se igraju sa mnom ili me zagrle. Onda znam da sam uradila pravu stvar. Ponekad je teže raditi sa decom iz poremećaja iz spektra autizma koja su mlađa, nego sa decom koja su predškolskog uzrasta. Neka deca imaju visoko funkcionalni autizam (HFA). To mogu biti samostalna deca sa blažim problemima u socijalnoj interakciji, što samim tim olakšava rad i terapiju, mada je moj pristup isti za svu decu.
Da li su u Americi deca sa autizmom u mešovitim grupama u vrtiću i školi?
Sve zavisi od politike ustanove u kojoj radite. Dok sam radila u ustanovi za ranu edukaciju dece, tamo sam imala mešovitu grupu. U interesu autistične dece je da budu što više u interakciji sa ostalima u grupi, iako je zaista teško raditi u mešovitim odeljenjima, zapazili smo veliki progres kod dece koja su bila u tim odeljenjima. Ostvarila su bolju komunikaciju i socijalizaciju. Ovde je u porastu broj novootvorenih ABA klinika koje se usko bave samo problemima iz spektra autizma, tako da dosta dece dobija adekvatnu pomoć i terapiju i u njima.
Šta Vam se najviše tokom ovih godina dopalo u Čikagu?
Stil zivota. Za ovih 8 godina koliko sam već u Americi, pokušavam da živim smirenijim tempom. Ljudi su veoma prijatni i mnogo su opušteniji od nas, što mom brzom temperamentu zaista prija. Inače bih izdvojila njihovu arhitekturu koja se veoma razlikuje od naše i koja me je osvojila već pri prvom pogledu. Zatim, veoma lepo urađeni parkovi, čiste ulice i još mnogo toga. Bila sam u preko 35 američkih država i sve su na mene ostavile podjednako lep utisak.
Kako provodite Vaše slobodno vreme?
Svo svoje slobodno vreme provodim sa svojim suprugom Brankom i našom ćerkom Jovanom. To su uglavnom šetnje po parkovima, posete muzejima, gradskim dešavanjima i naravno nezaobilaznim šoping molovima. Vikendom uglavnom praktikujemo odlazak u neki od prelepih čikaških restorana, druženje sa prijateljima ili otputujemo negde.
Nedostaje li Vam Srbija i koliko često je posećujete?
Srbija mi uvek nedostaje. Ona je u mom srcu. Tamo su mi roditelji, sestra, prijatelji. Često znam da kažem da je moja Bela Crkva najlepša! Uglavnom sam do sada odlazila 1 – 2 puta tokom godina, ali pošto sam državljanin obe zemlje, nisam uslovljena brojem odlazaka i dolazaka, stoga uglavnom odlazim za Srbiju kada se uželim svoje porodice.
Da li biste imali neki savet za one koji planiraju uskoro da se presele u Ameriku?
Moj savet je da prvo razmisle da li zaista žele da odu toliko daleko od svojih porodica. Amerika nije „majka“ svima koji u nju dođu. Veoma naporno se radi, odricanja su velika. Ukoliko nisu spremni na totalni preokret svog života, onda neka još jednom razmisle o toj odluci. Ukoliko ste vredni i ne birate posao bar na samom vašem početku ovde, izvolite, dođite, probajte. Nikada ne znate pod kojom ste srećnom zvezdom rođeni i iza kog ugla vas čeka Američki san.
Naša redakcija Mariji i njenoj porodici želi puno zdravlja, sreće i uspeha u svim zajedničkim planovima i svemu onome u čemu teže da se ostvare. Verujemo da će nizati samo uspehe i da ćemo ponovo biti u kontaktu kada bude nekih novih i lepih dešavanja kod njih.
PIŠE: SUZANA GAJIĆ RADIVOJEVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
