Legendarni film „Ko to tamo peva“ slavnog režisera Slobodana Šijana imao je svoju premijeru 23. oktobra 1980. godine u beogradskom bioskopu Kozara.
„Ko će to da gleda?“ pitali su se glumci o filmu koji je danas jedan od najpopularnijh na prostoru bivše Jugoslavije.
Četiri decenije kasnije ovaj film važi za jedan od najboljih, najcenjenijih i od strane publike najvoljenijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije. Kultne replike, fantastična glumačka ekipa i nepredvidiva priča bili su recept za uspeh i trajanje.
Prvobitno je zamišljeno da to bude savremena priča, TV drama od pedesetak minuta. Odigrava se u autobusu GSP-a, a glavni lik bio je starac koji je krenuo da poseti sina koji služi vojsku u Beogradu.
U prvoj verziji dramu je trebalo da režira Goran Paskaljević, koji je odustao da bi počeo snimanje filma „Zemaljski dani teku“.
Tada mladi reditelj i slikar Slobodan Šijan je predložio da se scenario promeni i da se umesto televizijskog snimi bioskopski film, na šta je Dušan Kovačević rado pristao.
Direktor filma bio je Nikola Popović, koji je ranije radio ogromne partizanske spektakle, poput „Bitke na Neretvi“. On je najviše zaslužan što je „Ko to tamo peva“ uprkos početnom odlaganju uopšte i snimljen.
Kako se Televizija Beograd nije bavila snimanjem filmova namenjenih bioskopu, morao je da se traži drugi producent. Krenulo je jurcanje okolo po filmskim preduzećima, da bi na kraju iza filma u nastanku stao tada moćni „Centar film“.
Glavna uloga bila je namenjena Miji Aleksiću, koji je prvog dana snimanja obavestio redakciju Dramskog programa da se ne oseća dobro i da ne može da snima, pa je snimanje otkazano.
Snimanje je počelo 4. aprila 1980. i što je prava retkost – sve je išlo redom, od početne pesme, pa nadalje. To je bilo bitno za glumce, koji onda mogu prirodno da razvijaju likove, da vide šta je njihov partner uradio u prethodnoj sceni, pa da se onda ravnaju po tome.
Dogovoreno je da traje samo 21 snimajući dan, zbog čega se radilo i po 20 sati dnevno.
Nisu koristili reflektore, pa je ceo film je u smeđim i crnim tonovima. Čak je za noćne scene kao glavno osvetljenje korišćena logorska vatra.
Ekipa se za snimanje okupljala svakog jutra oko 5 sati, ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu.
Iako je Pavle Vuisić u filmskim krugovima važio kao „težak za saradnju, nezgodan i neko ko voli da popije“, ispostavilo se da je Vuisić svakog jutra bio prvi na okupljanju, oran i trezan.
Čuveni predeo „negde u Srbiji“ glumila je Deliblatska peščara.
Ulogu Miška Krstića Šijan je namenio Bogdanu Dikliću, koga iz matičnog pozorišta nisu pustili na snimanje, pa je naknadno odabran Aleksandar Berček.
Dragan Nikolić kao šlager-pevač nije bio predviđen u prvim podelama, ali se ispostavilo da mu je uloga šlager-pevača potpuno legla, i da je sjajna posveta Žiki Pavloviću i Džimiju Barki.
U većem delu filma na zadnjem sedištu, odmah pored prasića, pojavljuje se baba obučena u crno. U vezi s njom postojale su razne teorije, od toga da predstavlja smrt, koja ih čeka na kraju, onda da baba u stvari pazi na prasiće, do toga da je u pitanju maskirani Predrag Preža Milinković, najveći srpski epizodista. Gledaoce je zbunjivalo i to što babe čas ima, čas nema. Nije ni potpisana na špici. Šijan je objasnio da je to baba koju su usput našli i stalno je bila u autobusu, ali se zbog lošeg osvetljenja nije uvek videla.
Pre početka snimanja ekipa je dobila modernu kameru, tek nabavljenu za „Filmske novosti“, a za pratnju poseta Josipa Broza Tita svetu. Kamera je dobro radila posao, sve negde do 25. aprila. Tog dana snimala se scena u kojoj Bata Stojković juri zeca, takozvana „Pustite mene, ja sam brži i spretniji“. Odjednom, na setu su se pojavila trojica ljudi u civilu, pokazala legitimacije i uzela kameru. Niko nije smeo da pita za razlog, samo su nastavili da snimaju starim kamerama, od kojih je jedna bila veličine ormana.
Bilo je predviđeno da u završnoj sceni prilikom bombardovanja životinje pobegnu iz zoološkog vrta, međutim odustalo se, jer zbog Titove smrti je u zemlji bila gotovo vanedna situacija.
Slobodanu Šijanu su u montaži sugerisali da izbaci ljubavnu scenu Nede Arnerić i Slavka Štimca u šumi, što on nije prihvatio. Danas je ona jedna od kultnih.
Pre premijere, „Ko to tamo peva“ je prikazan Umetničkom veću. Sala u Košutnjaku bila je dupke puna. Prilikom projekcije Šijan je ostao zabezeknut. Tokom celog filma niko se ni jedan jedini put nije nasmejao.
IZVOR: DIREKTNO I FOTO: FILMSKE NOVOSTI
