Srbija je divna zemlja puna prelepih predela, bogatog kulturnog nasleđa, a kada imate priliku da je obiđete, upoznate se sa mentalitetom naroda i naučite još nešto novo, ta lepota je još potpunija – impresije su En Godfri, supuge ambasadora SAD Entonija Godfrija, nakon više od godinu dana života u Beogradu.
Ručni rad žena Srbije ostavio je možda i najsnažniji utisak na nju, a sa rukotvorinama i veštinama onih koji ih stvaraju, bliže se upoznala kada je učestvovala u radionicama tkačkih kolonija u Pirotu, ali i drugim gradovima u organizaciji „Etno mreže“.
Kaže da ju je to obogatilo za još jedno iskustvo jer se posvetila onome što inače mnogo voli, a i uverila dodatno da žene u Srbiji koje se bave rukotvorinama imaju zaista „zlatne ruke“.
Ovu konstataciju izgovorila je na srpskom jeziku u razgovoru za Tanjug, deleći utiske i o svemu što je naučila tokom učešća na tkačkim kolonijama u Srbiji, a kao najfascinantnije ističe – način na koji se žene uz podršku „Etno mreže“, bore za očuvanje ručnog rada, naročito ćilimarstva u krajevima u kojima je ono nekada bilo dominantno.
Priča da je njeno interesovanje za srpsku tradiciju i rukotvorine počelo još kada je po dolasku u Beograd za novogodišnju jelku tražila ukrase sa srpskim ornamentima, obeležjima i detaljima, a onda sasvim slučajno na slikama videla lepe dekorativne vunene kugle i poželela da baš njima ukrasi svoju jelku.
Kada je izvršna direktorka NALED-a i predsednica Etno mreze, Violeta Jovanović, pozvala da poseti radionice i detaljnije se upozna sa srpskom tradicijom to je bio njen prvi susret „uživo“, sa ovim „zanatom“, a vremenom je, i, kaže, i sama počela da pohađa tkačke kolonije.
Želela sam da vidim šta sve to vredne žene u Srbiji znaju da rade, a da istovremeno upoznam i druge delove Srbije, kao i da iskoristim mogućnost da naučim nešto novo budući da volim da pletem, priča En Godfri.
Ističe da je kada je otišla u Pirot bila oduševljena pristupom koji žene imaju, da je bila oduševljena njihovom pristojnošću, neposrednošću, time kako prihvataju druge ljude, nude se da pomognu. . . da su je brzo prihavatile, pomagale joj da nauči savlada veštinu pletenja i tkanja.
Budući da je njeno izvorno zanimanje učitelj, kaže da je obradovalo i to kada je na radionicama videla mlade ljude i decu da se uče izradi rukotvorina.
Veoma je srećna, kaže, što i sama ima u rezidenciji ima dosta takvih detalja, a pored vunenih lopti kojima je ukrasila svoju jelku, En Godfri je ličnoj kolekciji dodala i dva stolnjaka, koji su vezle žene iz Inđije.
Takođe, tu je i njen ručni rad, ćilim, poznat kao pirotski, koji je i naučila da tka u Pirotu, spefičan po svojoj ornamentici, a čiji neki od simbola datiraju iz kolektivne svesti, gotovo od samih početaka čovečanstva, kada su te šare bile neka vrsta amajlija, slikovnog pisma.
Osećam se počastvovano time što mogu da radim i naučim nešto novo od veština, jer vidim veliku vrednost u svemu tome – kaže Godfri, a ekipi Tanjuga pokazala je i džemper koji je isplela svom suprugu, ambasadoru Entoni Godfriju – tradicionalni irski džemper, koji se nekada zvao „odećom ribara“, ali i džemper koji trenutno plete za sina.
Na pitanje koliko vremena treba da se isplete jedan takav džemper, sa mnogo šara i detalja, kaže da je njoj bilo potrebno sveukupno između 45 i 50 sati.
Godfri kaže da je za nju učešće na koloniji u Pirotu bilo važno i zbog toga što je otkrila, kako kaže da je Srbija mnogo više od Beograda.
Kaže da je po dolasku u Beograd prvi i najači utisak na nju ostavila poseta Kalemegdanu, ali je podjednako očarana i drugim mestima u Srbiji koje je potom posetila, Stara Planina, Zlatibor, Novi Sad, Pirot, Sombor, Đerdapskom klisurom, ali i manjim mestima poput Inđije, Pančeva…
IZVOR: BLIC I FOTO: BLIC
