Emil Sinanagić iz Čikaga bavi se fotografijom od malena, danas je uspešan modni fotograf, čije fotografije krase najpoznatije modne magazine na svetu. Njegova velika ljubav su i borilačke veštine, gde je došao do džiu-džicu majstora. Kao svoj najveći uspeh ipak ističe svoju porodicu i dvoipogodišnju ćerkicu, uz koje je najsrećniji.
Kako si počeo da se baviš fotografijom?
Rođen sam u Bosni, moji roditelji su imali fotografski studio i ja sam prve fotografije napravio već kada sam imao četiri ili pet godina. Tada je najbliža fotografska škola bila u Zagrebu. Nailaze onda ratne godine, devedesete, i ja u Nemačkoj upisujem srednju fotografsku školu. Nakon završene srednje, 1998. godine upisujem studije u Americi, Columbia College. To je jedan od najprestižnijih fakulteta u Americi. Diplomirao sam 2001. godine, i ubrzo po završetku studija, počinje moja profesionalna karijera. Pet godina sam radio kao modni fotograf, poslednjih deset godina sam potpuno samostalan, radim kampanje za najveće modne kuće na svetu. Radio sam za Nike, Adidas, za modne časopise Elle, Harpers Bazar.
Nije lako doći do tog statusa samostalnog fotografa koji može da bira šta će raditi, kako si to postigao?
Čikago sa okolinom ima oko devet miliona stanovnika, ja sam jedini fotograf u Čikagu koji ima svog agenta u Njujorku. Izuzetno je teško snaći se na tržištu, kada završite fotografiju, teško je uopšte ući u taj svet. Jedini sam iz moje generacije sa fakulteta koji se danas profesionalno bavi modnom fotografijom. Ovde je školovanje jako skupo, privatne škole su skupe. Već na prvoj godini umetničke akademije mnogi pokušavaju da rade kao asistenti fotografa, i onda moraju da počnu da vraćaju kredite i jednostavno, odustanu od posla ili od školovanja. Ja sada imam 45 godina, a fotografijom se profesionalno bavim od četrnaeste, petnaeste godine. Trudim se da, kada god sam slobodan, radim na novim stvarima, da pratim sve što se novo događa u fotografiji. Trudim se da uvek budem u vrhu, i da trajem, da dobijam poznate, velike klijente. Ali ja bukvalno živim za fotografiju, objašnjava nam Emil Sinanagić.
Živiš od fotografije, to je tvoje zanimanje, profesija, to je tvoj put?
Kao kontraktor, ne osećam da radim kada odem na posao. Kod mene važi ono – kada volite to što radite, nećete raditi ni jedan dan u životu. Nakon školovanja, svakog od nas očekuje dug put, ali ne treba odustajati. I ja sam dugo radio kao asistent. Ali tokom školovanja radio sam još raznih poslova, dok se nisam snašao. Radio sam u hotelu, parkirao sam automobile, prošao sam sve faze, dok sam došao do današnje pozicije. Sada ja imam dva ili tri asistenta, uvek je još par ruku korisno, da bi se došlo do najkvalitetnijeg proizvoda, najbolje fotografije. Bio sam stvarno uporan kada sam završio akademiju, non stop sam radio. Ovde ljudi lako odustanu, povuče ih neki drugi put, samo najbolji uspeju. Danas su se definitivno svi moji snovi ostvarili u profesiji. Poslednje tri godine imam svog agenta u Njujorku, to je, poređenja radi, kao kada glumac ima svog agenta u Los Anđelesu. Tek tada ste priznati, i traženi, poznati u svetu modne fotografije, što sam ja sada postigao.
Kako izgledaju tvoji planovi za naredni period?
Moj je plan da u narednih par godina radim što manje, a da za naručeni i urađeni posao imam što veću dnevnicu. Da radim samo najveće kampanje, sa svetski poznatim kompanijama. To su kampanje čija priprema, organizacija i sam rad traju po tri, četiri meseca. Trudim se da što više zaradim, i ja sad dosta pristojno živim od svog rada. Kada radim i pet dana mesečno, to je za mene sasvim dobro. Jer, zlatna era za modnu fotografiju bila je osamdesetih godina prošlog veka. To je trajalo do početka devedesetih, tada su uspešni fotografi zarađivali i po 15.000 dolara dnevno, po jednom poslu. Sada toga više nema, sada je ekonomija pala, i znatno se sve to smanjilo. Fotografija je danas i bukvalno nauka, i morate tehnički da budete izuzetno potkovani. Sve se menja, pa i fotografija, bukvalno iz dana u dan, uvek dolazi nešto novo, i sve mora da se prati, kako biste bili u toku.
Fotografija opstaje bez obzira na sve brze izmene koje donose nove tehnologije, ali suština fotografije, umetnost, uvek izbija u prvi plan, što se vidi i na svim tvojim fotografijama?
Pored fotografije, koja jeste moj život, volim svaku vrstu umetnosti. Vidim lepotu u svakoj umetnosti, u svakoj osobi. Volim dobru muziku, volim da čujem i pročitam lepu reč. Lepota se uvek vidi. Danas, kada pogledam neku fotografiju, odmah prepoznam koji je to nivo. Odmah se vidi razlika između autora, dovoljno mi je da vidim par nečijih fotografija. Cilj svakog umetnika je da bude prepoznatljiv po onome što radi, da se prepozna njegov autorski pečat. Jedan od razloga zbog čega sam ozbiljno počeo da se bavim fotografijom je taj kada sam video rad Helmuta Newtona. Oduševljen sam bio kada sam prvi put video ono što on radi, on je jedno od najvećih imena ikada. I danas kada vidim neku njegovu fotografiju, koju možda nisam ranije video, odmah prepoznam da je to baš on. To je potpis koji ostavlja veliki umetnik, koji nije neophodan da se uradi olovkom, već delom koje ga predstavlja. Tako je u svakoj umetnosti, cilj je da autor ostavi svoj nevidljivi potpis kroz delo, da se prepozna njegov jedinstveni stil.
Definitivno, ti si baš to danas i postigao?
Negujem pravac koji sam razvio, ali ja se još uvek kao umetnik razvijam, i nisam dostigao svoj vrhunac. Uvek kažem za sebe, ja to mogu bolje! To me vodi dalje. Sve to ne mogu sam, neophodno je imati najbolji tim oko sebe. Da model kojeg fotografišete bude dobar, da iz njega izvučete najbolje, da imate dobre asistente, stiliste, šminkere, majstore za frizuru, producenta, dobru reklamu, sve je to neophodno kako bi krajnji proizvod bio najbolji. Sa prostora bivše Jugoslavije otišao sam sa 13, 14 godina, u Nemačkoj sam proveo sedam godina, u Americi sam evo već 25 godina. Sve me to čini, ceo taj moj put, kojim sam došao do kampanja koje vrede i po 100.000 dolara, koje se rade na primer za Vogue ili Elle. Te se kampanje samo pripremaju mesec i više, u njih je uloženo mnogo truda, u njima učestvuje mnogo ljudi, objašnjava Emil Sinanagić.
Kako se sada tu uklapaju borilačke veštine?
Ja sam opsednut borilačkim veštinama, kroz osmeh objašnjava Emil Sinanagić.
Amerikanci nisu svesni koliko je Holivud imao uticaj na ljude u celom svetu.
To prepoznajem i kod ljudi mojih godina koji su živeli u Rusiji, Nemačkoj, Australiji. Ja sam zavoleo borilačke veštine uz filmove u kojima su igrali Brus Li, Džeki Čen. Gutao sam filmove sa Čakom Norisom, Žan Klod Van Damom. Obožavam tajlandski boks. Bio sam na Tajlandu dva puta u Samo tri meseca, baš zbog te ljubavi. Imam crni pojas u brazilskom džiu-džicuu. Moj tata je prosvetni radnik, završio je DIF, i to je nekako bilo logično, da od njega nasledim tu ljubav prema sportu. Redovno treniram, bar pet dana nedeljno, nema dana da pre spavanja ne odem da gledam neku borbu. Jednostavno sam opsednut borilačkim veštinama, i kada odem na trening, na borbu, to je za mene vrsta meditacije. Tada ne razmišljam o ničemu, isključim se. Tako se vežba koncentracija, borba, sparing, sve je to tako precizno, tu je važan svaki sekund, svaki potez, tu se vežba mentalno zdravlje, tako mentalno jačate. Tada nestaju svi problemi, sa žarom objašnjava Emil.
Imaš li vremena za išta drugo, za tebe je 24 časa malo?
Imam, itekako, trudim se da uvek pronađem vremena za putovanja. Putovanja su moja duševna hrana. Sa porodicom puno putujemo. Sa suprugom smo od 2016. godine obišli predivna mesta. Posetili smo Dominikansku Republiku, Španiju, Kinu, Tajland, obožavamo da skijamo u Koloradu. U Meksiku sam bio bar petnaest puta. Sledeće putovanje je u Brazil. Želja mi je bila dugo da treniram džiu-džicu u Brazilu. Gracie porodica, koja je usavršila brazilski džiu-džicu, potiče iz Ria. Tako da ću imati priliku da treniram u akademiji gdje je sve počelo. Što više putujete, što više kultura upoznajete, menja se percepcija svega u životu. Kompletnije smo osobe što više putujemo, što više ljudi upoznajemo sa svih kontinenata. Čini mi se da danas mladi ljudi ne prepoznaju to bogatstvo razgovora i upoznavanja drugih ljudi. Skoncentrisani su na internet, na virtuelni svet, ne na stvarni svet oko njih. Volim i da čitam, da se družim sa ljudima. U Čikagu ima dosta naših ljudi, tako da volimo da se porodično družimo u slobodno vreme, da sa suprugom odlazimo kod zajedničkih prijatelja, i trudimo se da naša ćerka, koja sada ima dve i po godine priča naš jezik. Da se ponovo rodim, sve bih isto radio, i fotografija bi bila uvek moj izbor. Ali ako me pitate za moj najveći uspeh, to je, daleko ispred svega, moja ćerka, i sve ostalo što sam postigao, nije ni blizu, na najlepši način završava Emil Sinanagić.
Od ovog izuzetno uspešnog i multitalentovanog momka tek očekujemo velike svetske uspehe. Emil Sinanagić, poznati modni fotograf i majstor u brazilskom džiu-džicuu, tek će ostaviti pravi umetnički trag iza sebe. Njegove fotografije možemo da vidimo u najpoznatijim modnim časopisima i najznačajnijim reklamama danas. On ostaje skroman, gladan novog znanja i daje primer mlađim generacijama, da samo veliki trud i posvećenost daju prave rezultate.
PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
