Život može da se promeni za jedan sekund. Bojim se da smo toga sve više svesni kako nastupaju neke zrelije godine. Često i sami pričamo o nekom prošlom vremenu, prisećajući se kako nam je tada bilo lepo, a kako je sada život mnogo teži i izazovniji. To je prvi znak da ulazimo u neke zrelije godine. Ako tome dodamo i to da više nismo jedinke koje su ušuškane u roditeljkom gnezdu već da smo mi sada oni koji brinu o nekom, stvari su mnogo složenije. Postoji jedan čovek koji je otišao da živi tamo gde nije želeo zarad budućnosti svoje dece. Pažljivo je gradio svoj put, daleko od svega što voli imajući sve vreme zacrtan cilj, a to je da dovede svoju decu u Ameriku na školovanje. Njegovo ime je Dragan Pešić.
Dragan je rođen u Nišu, najvećem gradu na jugu Srbije. Zahvaljujući restoranu kojeg je bio vlasnik, dobio je radnu vizu i prvi put otišao u Čikago 2000. godine kod svog kolege pevača. U Americi je obišao nekoliko gradova, ali je ostao razočaran životom koji se tamo živi i za mesec dana se vratio u Srbiju gde je nastavio da radi u svom restoranu koji je poslovao veoma dobro. Takođe, posao u kafani u kom je muzika neizostavna, bilo je njegovo prirodno stanište. Kada se oženio i dobio decu, kroz njihovo odrastanje shvatio je da oni nemaju budućnost u Srbiji i da tada kao vlasnik restorana i neko ko je godinama bio nadređeni drugima, mora spakovati kofere i otići. Tako je počela njegova priča u Americi, koja će se kako on kaže, ukoliko bude bilo sve po planu, za četiri godine srećno i uspešno završiti, a on će se vratiti tamo gde je sve ove godine i čekao da se vrati, u Srbiju.
Poštovani, u Nišu ste držali restoran Akord. Kakva sećanja nosite iz tog perioda?
Restoran ,,Akord“ sam otvorio 1992. godine po povratku iz Nemačke. Kada je počeo raspad SFRJ, nisam želeo da idem ponovo na zapad i tada sam doneo odluku da restoran napravim u kući i da probam nešto da uradim u zemlji u kojoj sam se rodio. Restoran je radio veoma dobro i za kratko vreme sam napravio veoma dobar imidž u Nišu. Bio sam veoma ponosan na sebe što sam sa svojih tada 26 godina uspeo nešto da uradim u zemlji koja se raspadala. Bilo je tu mnogo lepih i manje lepih trenutaka kao i u svakom poslu, ali ubrzo sam shvatio da je to sastavni deo svakog posla i da ne postoji idealno. Zahvaljujući tom poslu sam i dobio radnu vizu za Ameriku u periodu kada je to bilo gotovo nemoguće.
Zašto ste odlučili da se preselite u Ameriku?
Prvi put sam u Čikago otišao kod svog kolege pevača i tamo proveo mesec dana. Vratio sam se tada veoma razočaran načinom života tamo jer se samo radi i spava i nemaš vremena za bilo šta drugo. Nakon 16 godina sam shvatio da moja deca nemaju nikakvu budućnost u Srbiji i odlazim ponovo u Čikago ostavljajući svoje roditelje, ženu i decu kako bih uradio nešto za njihovu budućnost.
Ono što je interesantno, to je da ste imali priliku da radite i u jednoj prikolici u Indijani?
Nakon svog ponovnog povratka u Čikago 2016. godine krenuo sam prvo sa muzikom, a ubrzo nakon toga sam počeo da radim u restoranu ,,Župa“ koji je u to vreme bio najaktuelniji restoran u Čikagu. Četiri dana u nedelji sam radio u kuhinji, a vikendom svirao. Posle par meseci u Americi sam promenio posao i počeo da radim u Indijani na jednoj benzinskoj pumpi u prikolici za brzu hranu i gotova kuvana jela gde je svraćalo mnogo naših ljudi iz bivše SFRJ, tj. vozača kamiona. Dakle, to je bila kamionska prikolica pretvorena u restoran brze hrane u kojoj nemaš ni vodu, ni toalet, ni neke od elementarnih stvari potrebnih za ugostiteljsku delatnost kao što je potrebno u Srbiji. Tada sam shvatio da je u Americi sve moguće, samo treba da radiš i plaćaš porez. U Indijani sam radio godinu dana i u tom periodu sam završio vozački ispit za kamion jer je to ovde glavno zanimanje kod naše populacije.
Gde ste radili nakon položenog vozačkog ispita za kamion?
Čim sam dobio dozvolu počeo sam da radim u kamionskoj kompaniji koju drži naš čovek iz Kraljeva, a koja ima ugovor sa Fordom. To je kompanija u kojoj radim već 5 godina i u kojoj mislim da ću ostati do penzije jer sam zadovoljan uslovima. Pošto radim u lokalu, mogu kada dođem kući da se posvetim deci i budem sa njima što nije slučaj kod vozača kamiona. Najveći problem kod vozača kamiona je taj što nikada niste kod kuće. Odete od kuće na nekoliko nedelja i vratite se na vikend i onda sve ispočetka. Dok se okrenete, prođu godine, deca porastu, a da ih vi niste ni videli. To je cena koja se plaća. Zbog toga sam se ja opredelio za lokalni posao, kako bih mogao da se posvetim i deci, jer sam zbog njih i došao.
I Vaša deca su se kako ste i planirali preselila u Ameriku i Vi ste ostvarili svoj cilj. Kakav je utisak na njih ostavila Amerika i kako su se uklopili?
Deca su se brzo adaptirala na ovaj sistem i odmah posle mesec dana su našli jedan posao u marketu i zarađivali svoj džeparac. Bili su veoma vredni na poslu i u školi, toliko da su tri puta sa njima radili intervju za lokalne čikaške novine, kao i srpski Blic. Po završetku srednje škole su počeli da rade, nisu hteli da upisuju koledž iako su dobili stipendiju na osnovu dobrog uspeha u školi i u sportu, jer ne žele da ostanu ovde do kraja. Bez obzira na sve pogodnosti ovog sistema, njima veoma nedostaje Srbija i žele da se vrate.
Kakvo je američko školovanje i koje su razlike u odnosu na naše školstvo (koliko traju časovi, koliko deca provode vremena u školi, da li je lakše ili teže…)?
Ovde školski čas traje 50 minuta. Za vreme časa možeš da jedeš i piješ šta god želiš. Svaki čas nisi sa istim đacima, jer to zavisi od smera koji si izabrao. Zajedno na času mogu biti đaci prvog, drugog, trećeg, četvrtog ili završnog razreda. Kada se uđe u školu dok traje nastava niko iz škole ne može da izađe od dece, a da Vas odmah ne pozove nadležna služba, što je odnosu na naše školstvo mnogo bolje. Međutim, postoje i stvari koje su mnogo lošije. Na primer na času matematike je obavezno da koristiš digitron prilikom rešavanja zadataka. Nema postupnog rešavanja zadatka, ni tablice množenja, sabiranja i oduzimanja što je prava katastrofa, jer deca ne znaju ništa da izračunaju bez digitrona.
Kakvi su dalji planovi Vaše dece?
Za par godina planiramo trajni povratak u Srbiju. Zato deca sada vredno radno na usavršavanju još jednog jezika pored engleskog, kako bi mogli da rade onlajn iz Srbije za jednu od kompanija. Uz sve to, stariji sin se i uspešno bavi trejdovanjem na platformi Forex (jedan vid berze) tako da mogu da funkcionišu iz Srbije.
Koliko Vam je ostalo do penzije i kako planirate da provodite vreme u Srbiji?
Još četiri godine. Po svemu sudeći, ostaću do kraja u Fordu i uporedno sa tim svirati u kafani, što i jeste moje primarno zanimanje i moj život, jer sam prvu put svirao u kafani u petom razredu osnovne škole. Nadam se da ću po povratku u Srbiju zatvoriti ovaj turbulentni način života i otvoriti jedno mirno poglavlje bez stresa i bez gledanja na sat, a sa puno druženja sa meni dragim osobama, jer mi to veoma nedostaje.
I za kraj ovog intervjua, po Vašem mišljenju, šta je ono što Amerika pruža, a šta bi bili njeni nedostaci?
Bez obzira na sve mogućnosti koje pruža Amerika u nekom ekonomskom smislu, neke stvari ne mogu da se nadoknade, a to je socijalni život i druženje sa rođacima i prijateljima. To je jednostavno nemoguće zbog veoma brzog načina života, veličine grada, gužve u saobraćaju. Posle provedenih 10 do 12 sati na poslu i minimum još 2 sata na odlazak i dolazak kući, nemate snage za bilo šta drugo i to je ono što nedostaje.
Draganu i njegovoj porodici želimo da im brzo prođu godine do nekih novih zacrtanih planova i ciljeva i da svi zajedno zasluženo uživaju tamo gde će im srce biti puno, a oni srećni i zadovoljni.
PIŠE: SUZANA GAJIĆ RADIVOJEVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
