Američki diplomac, srpski reprezentativac i pobednik Bogojavljenske trke — Andrija Petković (25) kroz sport spaja porodicu, veru i dijasporu
PORODIČNA VODA IZ KOJE JE SVE POČELO
U mnogim porodicama sport je izbor. U Andrijinoj — on je bio nasleđe. Njegov deda Gavrilo Maslaković 1991. godine osniva plivački klub „Sveti Nikola“, stvarajući temelje jedne sportske tradicije koja će oblikovati generacije.
Ipak, Andrijina ljubav prema plivanju nije bila romantična od samog početka.
„Iskreno, kao mali uopšte nisam voleo plivanje. Išao sam jer se to nekako podrazumevalo u porodici, ne zato što sam želeo. Bilo mi je naporno, rano ustajanje, trening svaki dan… ništa posebno zanimljivo. Tek kasnije, kada sam malo odrastao i počeo da napredujem kao takmičar i video svoj potencijal, plivanje mi je postalo mnogo smislenije. Tada sam ga stvarno zavoleo, ne zato što sam ‘morao’, nego zato što sam hteo.“
Njegov prvi veliki emotivni trenutak dolazi 2012. godine u Solunu, kada obara rekord međunarodnog mitinga „Lefkos Pirgos“ na 50 metara slobodno.
„Možda to nije bio najveći uspeh u mojoj karijeri, ali mi je svakako najdraži.“
Taj trenutak postaje tačka preokreta — plivanje više nije obaveza, već identitet.
SPORT KAO VERA I ZAJEDNIŠTVO
Titula najbolji mladi sportista Niša 2019. godine bila je zvanična potvrda onoga što je plivačka scena već znala: Andrija pripada vrhu srpskog sporta. Kao član juniorske, a potom i seniorske reprezentacije Srbije, nastupao je na balkanskim, evropskim i svetskim prvenstvima.
Posebno mesto u njegovoj priči zauzima ovogodišnja pobeda u Bogojavljenskoj trci za Časni krst u Nišu.
„To nije samo sportski događaj, već i simbol vere, tradicije i zajedništva. Danas na te uspehe gledam sa ponosom, ali i sa zahvalnošću – oni me podsećaju koliko su disciplina, strpljenje i vera u sebe važni, ne samo u sportu, već i u
Olimpijske igre u Parizu 2024. ostale su na dohvat ruke — svega 15 stotinki delilo ga je od mesta u štafeti Srbije 4×100 slobodno. Za mnoge bi to bio kraj sna. Za Andriju — nova motivacija.“
„Pobedama se raduješ, ali iz poraza često naučiš više.“
AMERIKA: ŠKOLA ŽIVOTA I PROFESIONALIZMA
Godine 2020., usred pandemije, Andrija odlazi u Sjedinjene Američke Države na sportsku stipendiju. Upisuje političke nauke na University of California San Diego (UCSD), jednom od akademski najprestižnijih univerziteta na svetu, a kasnije završava MBA iz biznis analitike na California Baptist University.
„Odlazak u Ameriku mi je u potpunosti promenio pogled i na plivanje i na život.“
NCAA Division I sistem, najviši nivo univerzitetskog sporta u Americi, podrazumeva gotovo vojničku disciplinu.
„Ustajanje u pet ujutru, često i tri treninga dnevno, uz paralelne akademske obaveze, postali su svakodnevica.“
U tom okruženju postaje dvostruki MVP UCSD-a, osvaja Triton Excellence Award i postavlja niz timskih rekorda — ukupno gotovo dvadeset između dva univerziteta.
Ali važnije od medalja bilo je unutrašnje oblikovanje.
„To iskustvo me je oblikovalo kao sportistu, ali još više kao čoveka — naučilo me je disciplini, samostalnosti i dugoročnom razmišljanju.“
Amerika ga je dočekala kao kulturni šok, ali i kao prostor sazrevanja.
„Najveća lekcija je odgovornost prema sebi. Naučiš da funkcionišeš u međunarodnom okruženju i da se prilagođavaš bez gubitka identiteta.“
Posebnu snagu njegovom američkom poglavlju daje odnos sa trenerom Markom Đorđevićem, jednim od retkih srpskih head coach-eva u NCAA Division I sistemu.
„U periodu kada sam se nosio sa gubitkom dede, on mi je vratio osećaj svrhe… Njegova uloga odavno je prevazišla sport.“
Ta veza postaje most između zavičaja i sveta — između tradicije i profesionalizma.
POVRATAK KUĆI, POGLED KA SVETU
Nakon pet godina u Americi, Andrija se vraća u Srbiju sa diplomama i jasnim ciljem: Olimpijske igre u Los Anđelesu 2028.
Trenira dva do tri puta dnevno, traži profesionalni angažman, ali sport ostaje centar njegovog života.
„Plivanje mi daje kontinuitet i ravnotežu… donelo mi je prijateljstva iz svake države i svakog mesta koje sam posetio.“
U 2026. godini sportski fokus usmeren je na Evropsko prvenstvo i Mediteranske igre, ali dugoročna vizija ostaje ista — olimpijska staza u Los Anđelesu.
„Paralelno sa sportom planiram nastavak obrazovanja i upis doktorskih studija, jer verujem da je važno graditi karijeru i van bazena.“
Amerika za njega nije zatvoreno poglavlje, već trajno otvorena vrata.
„SAD mi je dalo ogromno iskustvo i oblikovalo me kao čoveka. To je sredina koja me je naučila profesionalizmu i odgovornosti, tako da vrata Amerike nikada ne bih zatvorio.“
Za srpsku dijasporu njegova priča nosi posebnu težinu — to je dokaz da se koreni mogu čuvati i dok se osvajaju kontinenti.
PORUKA MLADIMA IZMEĐU DVA SVETA
Na kraju, njegova poruka mladim plivačima — u Srbiji i širom dijaspore — zvuči kao životna filozofija:
„Verujte u proces i budite strpljivi. Sport može da otvori mnoga vrata, ali karakter, disciplina i znanje su ono što vas dugoročno zadrži na tom putu. I bez obzira da li ste u Srbiji ili dijaspori, ostanite povezani sa svojim korenima — to je često najveća snaga kada je najteže.“
PIŠE: ANA VELJKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
