Trener košarkaša minhenskog Bajerna Svetislav Pešić najavio je da će na kraju sezone završiti trenersku karijeru.
Svetislav Pešić je postao trener Bajerna u drugom mandatu krajem decembra prošle godine.
„Nisam želeo ništa da radim do kraja ove sezone. Hteo sam da imam više vremena za porodicu, posebno za svoju suprugu Veru. Onda me je pozvao predsednik Bajerna Herbert Hajner. Klub se upravo razišao sa Gordonom Herbertom posle osam uzastopnih poraza u Evroligi. Hajner me je pitao da li mogu da preuzmem tim do kraja sezone. Rekao sam Hajneru da prvo želim da razgovaram sa suprugom. Rekla je da, ako te predsednik zove, ne možeš da kažeš ‘ne’. Ne bih prihvatio nijedan drugi klub, ali se sa Bajernom identifikujem sto odsto. To je moj klub, klub mog srca“, istakao je Pešić.
Pešić je Bajern trenirao i od 2012. do 2016. godine. Imao je iskustva da predvodi i reprezentacije Nemačke, Jugoslavije i Srbije. Sa Nemačkom je osvojio Evropsko prvenstvo 1993. godine, a sa Jugoslavijom je postao prvak Evrope i sveta 2001. i 2002. godine.
Velike uspehe je postigao i sa nacionalnim timom Srbije kada je 2023. na Svetskom prvenstvu došao do srebra, a godinu dana kasnije na Olimpijskim igrama je osvojio bronzu.
Karijev košarkaški put
Rođen 28. avgusta 1949. godine u Novom Sadu, Pešić je detinjstvo i mladost proveo u Pirotu, gde je načinio prve košarkaške korake. Igračku karijeru započeo je sredinom šezdesetih, da bi potom nastupao za Partizan i Bosnu. Upravo sa sarajevskim klubom ostvario je najveći uspeh kao igrač – osvajanje Kupa evropskih šampiona 1979. godine, uz prethodne domaće trofeje.
Već tada su postavljeni temelji filozofije koja će kasnije definisati njegov rad – disciplina, taktička preciznost. Četiri decenije kasnije, Pešić iza sebe ima desetine trofeja i status jednog od najuticajnijih trenera u istoriji evropske košarke.
Po završetku igračke karijere, početkom osamdesetih, započeo je trenerski put. Već na početku rada u Bosni osvojio je titulu prvaka Jugoslavije, a potom se posvetio radu sa mlađim selekcijama, gde je stvorio generaciju koja će obeležiti evropsku i svetsku košarku.
Kao mlad trener sa Jugoslavijom je bio šampion Evrope s kadetima (Gmunden 1985) i juniorima (Ruse 1986). Čuvena je njegova rečenica: „Mlad igrač je kao trska, brzo raste, ali se još brže slomi“.
Vrhunac Pešićevog razvojnog ciklusa pre odlaska u Nemačku, dogodio se na Svetskom prvenstvu za juniore u italijanskom Bormiju, gde je selekcija tadašnje Jugoslavija dominirala i osvojila titulu prvaka sveta. U timu, koji su nazvali „Beli Harlem“, tada su bili golobradi Aleksandar Đorđević, Toni Kukoč, Dino Rađa, Vlade Divac.
Košarkaši put ga je zatim odveo na zapad u Nemačku gde će provesti bezmalo više od jedne decenije. Preuzeo je mesto selektora nemačke reprezentacije i 1993, u poslednjoj godini na klupi „pancera“ osvojio je Evropsko prvenstvo – sportski uspeh koji do tada nije zabeležen u toj državi.
U nemačkom kontekstu, njegov značaj prevazilazi trofeje. Pešić se često označava kao ključna figura u razvoju moderne košarke u toj zemlji, jer je postavio standarde koji su kasnije omogućili kontinuitet rezultata i stvaranje konkurentne reprezentacije na svetskoj sceni.
Posle epizoda u Albi i Kelnu, gde se naosvajao trofeja, 2001. godine preuzima selekciju SR Jugoslavije i ponavlja uspeh kao sa Nemačkom. Osvajanjem Evrobasketa postao je i do današnjeg dana ostao jedini trener koji je to učinio sa dve različite reprezentacije.
Vrhunac reprezentativne karijere ostvario je na Svetskom prvenstvu 2002. godine u Indijanopolisu gde je selekciju SR Jugoslavije odveo do svetskog trona pobedivši Amerikance u polufinalu. Ujedno, Srbi ga i dalje pamte kao poslednjeg selektora koji je Srbiji doneo zlatnu medalju.
Ono što dodatno izdvaja Pešića jeste činjenica da pripada uskom krugu ljudi koji su evropski šampioni bili i kao igrači i kao treneri – sa sarajevskom Bosnom 1979. i kasnije sa Barselonom 2003. godine.
Od 2010. godine vodio je Crvenu zvezdu, Valensiju, Bajern Minhen i ponovo Barselonu, da bi selektorsku karijeru zaokružio jop jednom vrućom stolicom na klupi Srbije.
Mnogo kritika, ali dve medalje
Kada je 2021. godine posle velikog neuspeha Srbije u kvalifikacijama za Olimpijske igre preuzeo selekciju, Pešić je svaki put isto govorio – uvesti red, disciplinu i vratiti povrenje u reprezentaciju.
Nije uspeo na prvom velikom takmičenju da ostvari ozbiljniji rezultat, jer je u osmini finala Evrobasketa 2022. poražen od Italije, a tri godine kasnije u istoj fazi takmičenja izbacila ga je Finska.
U međuvremenu 2023. na Svetskom prvenstvu u Manili sa „orlovima“ od kojih je javnost imala nikad manja očekivanja u poslednjoj deceniji, uspeo je da stigne nadomak zlata, ali je u finalu poražen od „svoje“ Nemačke.
Već naredne godine na Olimpijskim igrama u Parizu bio je protagonista po mnogima jednog od najboljih mečeva u istoriji reprezentacija između Srbije i SAD-a. Na kolenima su bili Amerikanci, koji su poslali ono najbolje što imaju na Igre, ali su na kraju najsitniji detalji presudili i promenljiv sudijski kriterijum. Nakon toga, „orlovi“ su osvojili bronzu i revanširali se Nemcima za poraz u Manili.
Četiri godine – dve medalje i jedna utakmica koja je pokazala da Srbija može da stoji rame uz rame sa legendarnim Amerikancima. Da li je to malo? Vreme će dati odgovor, ali jedno je sigurno – Pešić je bio jedini koji je imao hrabrosti, volje i sposobnosti da pre pet godina krene da plovi nemirnim košarkaškim morem Srbije.
Jednom prilikom je rekao: „Život zahteva upornost i istrajnost“ – on je to dokazao u prethodnih pola veka, a njegova veličina ne ogleda se u isključivo u trofejima, već u košarkaškom nasleđu koje je ostavio van terena.
Titule Svetislava Pešića
Klupski:
Bosna – Prvenstvo Jugoslavije (1983), Kup Jugoslavije (1984).
Alba Berlin – Kup Radivoja Koraća (1994), prvenstvo Nemačke (1997, 1998, 1999, 2000), Kup Nemačke (1997,1999).
Barselona – Evroliga (2003), prvenstvo Španije (2003, 2004), Kup Španije (2003, 2018, 2019).
Đirona – Fibin Evrokup (2007).
Bajern Minhen – prvenstvo Nemačke (2014).
Reprezentativni:
SFR Jugoslavija – EP do 16 godina, zlato (1985), SP do 19 godina, zlato (1987).
Nemačka – EP, zlato (1993).
SR Jugoslavija – EP, zlato (2001), SP, zlato (2002).
Srbija – SP, srebro (2023), Olimpijske igre, bronza (2024).
Odlikovanja:
Orden Karađorđeve zvezde, drugi stepen (2022).
Orden Njegoša, prvi stepen (2024).
IZVOR: RTS I FOTO: PRINTSCREEN
