Željko Pavlović, poznatiji kao Željko Spartanac, kako ga znaju prijatelji i pratioci na društvenim mrežama, za sebe kaže da je običan momak koji radi ono što voli. On u Čikagu vozi kamion, ali je i trkač sa preprekama – učesnik je Spartanskih trka (Spartan race) koje su sve popularnije u svetu. Za njega je običan trening kada trči desetak kilometara. A na takmičenjima za desetak sati pređe i po 85 kilometara, i to sa mnogobrojnim preprekama! Većina nas pomisli da je on možda sa druge planete. On opet za sebe, skromno kaže da ne radi ništa posebno, već samo ono što ga čini srećnim.
Tvoje slike i snimci na društvenim mrežama zadivljuju, a mnogobrojne medalje i rezultati na trkama širom sveta izazivaju pre svega poštovanje. Kako je uopšte počelo tvoje interesovanje za ove trke sa preprekama?
Otkad živim u Americi, vozim kamion, što je moj posao. To ipak ume da bude jednolično. Kako me ne drži mesto i kako sam još od malena aktivan u sportu, na internetu sam naišao na Spartan race i odmah su me te trke privukle. Nisam skoro ništa znao o tome, istraživao sam i 2013. se prijavio za prvu trku, bez ikakve posebne pripreme. To su u početku bili poligoni od petnaestak kilometara, sa dvadesetak prepreka. Sećam se, jedva sam izdržao, i nakon trke sedam dana nisam mogao da dođem sebi. Ali mi se sve jako dopalo i odmah sam znao da je to ono što želim. Upoznao sam divne ljude i saznavao o trkama sve više. Ja sam ranije igrao fudbal, a pored toga sam rekreativno trčao. Spatan race je bio jedan novi izazov za mene! Te prve godine istrčao sam samo dve trke. Već sledeće sam učestvovao u osam trka. 2017. godine bio sam već učesnik na 50 trka! To je sada već deo mog života i sada uživam i u trkama, kao i u druženju sa ljudima. Obišao sam celu Ameriku, Balkan i dobar deo Evrope.
Sada se može reći da si i profesionalac, za tebe više nema prepreka?
2016. godine postao sam Spartan race ambasador i imao trke svake druge nedelje. Trudim se da spojim lepo i korisno. Ja se i dalje bavim istim poslom. I koristim svaku vožnju da pronađem novi teren, novi poligon. Dok sam na poslu, desi se da imam malo slobodnog vremena i tada odradim trening. Tu su obavezno vežbe snage i istezanja. Kada odradim dobar trening, srećan sam i spreman za nove pobede. Jutros sam evo trčao osam kilometara. To je sada za mene pravo zadovoljstvo. Ponekad se i sa dispečerima dogovorim da dobijem turu baš tamo gde se organizuje trka. Dok traje utovar kamiona, imam dovoljno vremena da iznajmim auto, odem na takmičenje, istrčim trku, vratim se i spreman sam da nastavim sa poslom, sa osmehom nam objašnjava Željko, kao da je to nešto najlakše na svetu.
To uvek ističeš, da na trkama stičeš i nova poznanstva, čak i prjatelje?
Na trkama sam upoznao sasvim poseban svet, ljude koji su spremni sve da daju za drugog. To jesu takmičenja, ali nama nije pobeda na prvom mestu. Najvažnije je završiti trku, ali i svakome kome je potrebno pomoći tokom trke pružimo mu podršku. Svima je cilj da svi istrče trku do kraja. Skoro sam se vratio iz Srbije, učestvovao sam na Fruškogorskom maratonu na kome se trči 85 kilometara. Ja sam stigao drugi. Ipak, kada smo saznali da je jednom momku, koji je sa mnom trčao, baš toga dana bio rođendan, ja sam mu prepustio drugo mesto. Tako da sam ja zvanično bio treći. Za mene je to pravo bogatstvo, što upoznajem nove ljude, sa kojima delim iskustvo, sa kojima se družim nakon trke.
Kako se trči 50, 100 kilometara, to je za većinu rekreativaca nezamislivo?
To jeste zahtevno, ali danas, nakon toliko kilometara u nogama, meni ne predstavlja veliki napor. Baš Fruškogorski maraton, na primer, dug 85 kilometara, ja sam prešao za deset sati. Ne može to svako. Bilo je učesnika koji su trčali i 24 sata, a rok za završetak trke je 36 sati. I nema odmora – samo šest dana nakon istrčanih 85 km, ja sam učestvovao u trci sa preprekama na Tari – koja je duga 20 km. Godišnje na trkama pređem više od 3.500 kilometara. Postepeno se dolazi do takvih rezultata. Sećam se trke u Ohaju, na kojoj učestvuje preko 5.000 takmičara. Prve godine sam stigao 115. Sledeće sam godine bio 55. Prošle godine sam u Ohaju bio treći! Svaka je trka novi izazov i tako pobeđuješ samog sebe. U početku mi je bio cilj da završim trku, a onda rezultati dolaze sami, iz godine u godinu sve bolji.
Iz tvoje priče se čini da je to sve tako jednostavno, ali to jeste ogroman napor i za telo i za um?
Imao sam i ja padova, ne ide uvek sve glatko. Pamtiću uvek trku u Kaliforniji. Ona je duga 50 km. Ali brzo nakon početka sam se jako smrzao. Na tridesetom kilometru sam pao. I mislio sam da je to kraj – samo mi je jedno pitanje bilo u glavi – šta sad? Telo mi je potpuno bilo smrznuto, mišići su mi potpuno otkazali. Sve su trke odlično organizovane, meni je pomoć odmah stigla, ali tu trku nisam završio. Nakon nekog vremena telo se potpuno oporavi i već razmišljate o sledećoj trci, o nekom narednom izazovu.
A koji su sada novi izazovi, kada je toliko kilometara iza tebe?
Uvek razmišljam o novim trkama. Čeka me maraton u Srbiji sledeće godine, od preko 100 kilometara. Trebalo je da ove godine učestvujem na Berlinskom maratonu. Zbog korone je sve odloženo. Na svetu postoji takozvanih six star maratona: Čikago, Njujork, Boston, London, Tokio i Berlin. Istrčao sam Boston i Čikago. Berlin je sledeći. Imam i prijavu i normu, ali ipak ostaje za narednu godinu. Takođe mi je u planu trka u Juti, tu je trasa duga 160 kilometara, trči se kroz Zion, nacionalni park, gde je priroda izvanredna. Ona je zakazana za april naredne godine.
Kako okolina reaguje na ove tvoje poduhvate?
Ponosan sam i na to što je dosta drugara počelo da se bave trkama sa preprekama pod mojim uticajem. U početku uglavnom slično reaguju – pitaju me šta mi to treba, da se valjam po blatu, da trčim po kamenju i kroz šume, da padam. A onda ih nekako nagovorim da krenu sa mnom, da bar prošetaju. Znate, ne mora, često i ne može da se sve vreme trči. Meni se dešavalo i da prvih desetak kilometara pretrčim, onda dva kilometra hodam, a onda do cilja i puzim. Kroz sve te trke se u stvari borite sami sa sobom, da vidite koliko možete i da shvatite da granice ne postoje! Bitna je želja i volja, onda sve možemo. Ja iz svega ovoga dobijam samo najbolje – osećam se zdravije, pokretljivije, raspoloženije. I moju sam verenicu uvukao u svet trka – sada i ona trenira sa mnom, učestvujemo zajedno na takmičenjima, šta od toga može lepše?!
Da li ti trke oduzimaju sve slobodno vreme, kako sve ovo postižeš?
Neograničene su mogućnosti, i pošto se bavim onim što volim i što me čini srećnim, ja sebe smatram bogatim čovekom. Za mene bogatstvo nije u materijalnom, već u tome koliko sam predela obišao i ljudi upoznao. Naravno da umem i da se opuštam. Kao mlađi, obišao sam sve klubove u Majamiju, gde sam živeo prve dve godine, kada sam stigao u Ameriku, a onda i u Čikagu. Volim i da putujem, da planinarim. Čim budem našao vremena, u planu mi je da se popnem na Kilimandžaro.
Sada smo već uvereni da je Željko Spartanac momak za koga ne postoje prepreke. Ova je priča sa njim jedna dobra lekcija iz života – da ako se nešto želi, onda se to i može – a on nam to iz trke u trku i pokazuje! Mi mu želimo lak korak gde god da zakorači! Za sve koji žele da prate Željkove dalje poduhvate putem instagrama: @zelja_sparta.
PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
