“U Americi sam čeznuo da ostvarim srpski san. Ta težnja me je i dovela ovde. Akcenat nemam, ali padeži me još pomalo muče”, s osmehom kaže Stefan Jevtović (21), koji se rodio i odrastao u Čikagu, a u Beograd je došao sa žarkom željom da studira glumu.
Svoju prvu profesionalnu ulogu u pozorištu premijerno je odigrao u komadu “Berači snova” Vladimira Đurđevića u režiji Božidara Đurovića koja je nedavno imala premijeru u Zvezdara teatru. U njoj igra Uroša, “momka koji ima jaku želju da radi, ali ne i priliku” – rekao je tada kratko na konferenciji za medije. Njegov stariji kolega Ivan našalio se da je Stefan četvrti od braće Jevtović za kojeg javnost do sada nije znala da postoji, piše “Nova.rs”.
Stefanovi roditelji su se, kao i mnogi sa ovim prostora, otisnuli u beli svet kako bi svojoj deci obezbedili bolji život.
– Moj brat je imao tri godine kada su otišli u Čikago, samo sam se ja tamo radio. Majka mi je iz Pljevalja, a otac iz Prijepolja. Kao i mnogi naši, tamo se bave kamionima, imamo svoju kompaniju. Ali, ja sam još kao klinac maštao da se školujem u Srbiji. Trenirao sam fudbal i maštao da igram u Zvezdi. I kada sam imao 15 godina, to se i ostvarilo. Zaigrao sam kratko za Zvezdu, pa sam prešao u Brodarac. Rešio sam da zbog fudbala upišem srednju školu u Beogradu ali roditelji nisu hteli ni da čuju da tako mlad živim sam daleko od njih. Govorili su mi da nisam spreman, ali da na to nisu spremni ni oni – priča nesuđeni centarfor.
Ova želja ga nije napuštala, dodaje, i tako je zapostavio školu.
– Nije me uopšte interesovala, što nije za pohvalu. Tako nisam odlazio na časove engleskog jezika. Od 180 dana škole, na 140 časova se nisam pojavio. Meni je u glavi bio samo fudbal. Pred kraj godine profesorka engleskog mi je rekla da ćemo za ispit igrati predstavu “Hamlet” i da se spremim za audiciju. Odgovorio sam da to nije za mene, da je sport moj život. Ona mi je tada rekla da ako ne spremim i ne igram u predstavi, ne završavam godinu sa svojom generacijom. I nisam imao kud. Uzeo sam knjigu, pročitao, pojavio se na audiciji sa pola snage, bez volje. Ona je iznenađeno rekla da odlično igram Hamleta. Tako sam dobio glavnu ulogu i završio razred na vreme – priseća se Stefan Jevtović i dodaje:
– Ali ono što se dogodilo iznenada u meni jeste taj osećaj koji sam imao kada sam stao na scenu. Uživao sam, osetio sam se svojim. Od tog trenutka sam se zaljubio u glumu. Povukao se, uozbiljio, i rešio da upišem glumu. Naravno, isključivo u Srbiji, ta želja da dođem ovde me nije napuštala.
Ovog puta, njegovi roditelji su popustili. Olakšavajuća okolnost za Stefana je bila ta što se i njegov stariji brat vratio u Beograd. Imao je 17 godina kada je upisao glumu na Fakultetu savremenih umetnosti a u svoju klasu ga je primila rediteljka i književnica Vida Ognjenović.
– Kada sam došao, svi su bili u čudu i govorili mi, da li si normalan, šta si našao, šta si video ovde. Upravo ovo što sam jedva čekao i dočekao. Znao sam da uvek mogu da se vratim u Čikago, ali imao sam cilj da ostvarim svoje snove, a to nije nešto u materijalnom smislu, nego prvo sebe da ispunim, pa odatle da idem dalje. I sad je dobro krenulo. To je to što želim ali ima još dosta toga da ostvarim, ovo je samo početak – kaže Stefan, koji je u Beogradu živeo sam.
Brat se zaljubio, oženio, stvorio porodicu, i uskoro se vraća u Čikago.
– Drugačije je kada imate dete, onda vam život u Americi pruža više mogućnosti za porodicu – objašnjava Stefan i priznaje da se sa roditeljima čuje svaki dan, posebno sa majkom koja ga brižno zove bar dva puta dnevno.
Najteže mu je bilo, priznaje, da se navikne na neke osnovne stvari u našoj svakodnevici koje se mnogo razlikuju od one u Americi.
– To su neke stvari koje nisam mogao da razumem u početku. Tamo sam mogao sve od kuće da radim, da plaćam račune, a ovde sam morao da čekam red, na primer, u pošti. U Čikagu se zna kada se ide u poštu, to je samo jedan cilj, da ostaviš neki papir, a ni to se više ne radi. Ali, sada se i ovde dosta toga menja. A opet s druge strane, tamo je jedan sistem koji te samo tera da radiš, nemaš ono što imaš ovde, kapitalizam je upropastio sve. I nas će, toga se bojim.
Njegova profesorka Vida Ognjenović otkrila nam je nakon generalne probe predstave “Berači snova“ da je Stefan došao s oskudnim znanjem srpskog jezika, ali sa snažnom željom da studira glumu.
– Vrlo je darovit i jezik je savladao najviše pomoću svog glumačkog dara i izvanrednog muzičkog sluha. Učio je svaki dan, takoreći, po neki novi skup reči kao i gramatička pravila. Kolege sa klase su mu mnogo pomagale, jer su ga svi zavoleli. Svi su imali zadatak da ga ispravljaju i da mu budu pri ruci i on je zahvalan na tome, nesebičan je u svakom smislu. Stefan je veliki, visoki, snažni mladić, neka vrsta bebe naše klase. Uskoro će diplomirati – kaže za svog studenta s ponosom cenjena rediteljka.
Stefan Jevtović je zahvalan reditelju Božidaru Đuroviću, kao i Zvezdara teatru“ što je dobio šansu da zaigra u komadu “Berači snova”. Osim ove predstave, imali smo prilike da ga zapazimo u serijama “Moja generacija Z”, “Sinđelići”, “Urgentni centar”, “Državni službenik” a, kako kaže, biće ih još.
A da li će možda da se otisne u Holivud, odgovara:
– Sve je moguće. Prvo da diplomiram, pa korak po korak. U svakom slučaju, sebe jednog dana vidim na Žabljaku, odakle smo došli.
Na pitanje da li je i zbog čega imalo smisla što je rešio da studira Beogradu, kaže:
– I te kako je imalo smisla. Ko zna da li bih znao ko sam i šta sam, kao mnogi naši koji tamo žive život koji se zove američki san. Ali ima i nas kojima je stalo da to znamo i ja sam jedan od njih koji sam izabrao srpski san.
IZVOR: NOVA.RS I FOTO: UNSPLASH
