Zbog ljubavi sa interneta Ivan Cerović je pre 12 godina rešio da sa jednim koferom u ruci sreću potraži na drugom kraju sveta. Kofer je zalutao, ali ga sreća nije napustila. Odšteta zbog izgubljenog prtljaga promenila mu je život. Sada u Indoneziji živi život kakav je kao radnik jedne paraćinske kladionice mogao samo da sanja.
Sve je počelo na internetu, gde je, učeći engleski jezik, razmenjivao mejlove sa jednom Indonežankom. Rodila se ljubav. Posle dve godine onlajn veze, rešio je da spakuje kofer i odseli se na drugi kraj sveta.
„Bilo je puno šokova, ali neki koji je ostao urezan za vjeki vjekova jeste prilikom obilaska njene familije, koja je ogromna, njen otac ima devetoro braće i sestara – bilo je potrebno da svako od njih dâ blagoslov da žele da prime stranca u familiju. Tako da je to bilo interesantno jer smo išli od jedne do druge porodice i trudili se da na pravi način predstavimo našu vezu, da nije to neki puki hir, već naš životni izbor“, seća se Cerović.
Test porodice svoje buduće supruge je prošao, ali je morao da prođe i test u društvu. Jedan „bule“, što je indonežanski izraz za stranca, ne može tako lako da nađe posao – čak i ako nije izbirljiv.
„Sećam se kada, nakon 500 poslatih CV-ja, konačno dobijem poziv i sav srećan odem na razgovor u jedan Sea world u Džakarti. Pri dolasku tamo menadžerka pita: Ivane, da li Vi stvarno hoćete da radite ovde? A u tom trenutku meni je samo potreban posao i, da kažem, neka vrsta asimilacije u Indoneziji“, kaže Ivan.
Napominje da je mnogo lakše kada stranac koji dolazi već ima obezbeđen posao, nego da ga sam stvara.
Izlaz iz beznadežne situacije doneo je poziv sa aerodroma.
„Krenete na put, u stvari krenete u novi život i naravno u jednu torbu spakujete sve što vam treba na tom putu. Međutim, meni se desio taj peh da ta torba nikada nije stigla u Indoneziju. Na kraju je došlo do kompenzacije od Džakarta erport servisa koji je napravio grešku i taj novac je bio dovoljan za otvaranje agencije“, seća se Ivan.
Iako je iskustvo imao, jer je pre odlaska u Indoneziju radio u jednoj avio-kompaniji u Beogradu – početak je bio težak. Lokal u kojem je agencija počela da radi bio je, kaže Ivan, nalik šupi.
„Lokacija na kojoj smo počeli jednostavno je bila ono što smo mogli da priuštimo u tom trenutku. Da, bilo je problema, bilo je i smešnih situacija da od zvuka kiše nismo mogli da čujemo gosta sa kojim telefoniramo, pa smo govorili: Mislim da imamo problema sa vezom, nazvaćemo Vas kasnije. Tako je to išlo u početku“, govori kroz smeh.
Od novog posla nije moglo dobro da se živi, pa se posle nekoliko meseci povratak u Srbiju činio kao najbolja opcija. Od te ideje, međutim, odustaje nakon razgovora sa jednim našim čovekom kojem je pomogao da zameni avio-kartu.
„U to vreme sam bio u očajnoj situaciji, moram da priznam, jer doći u stranu zemlju, nemati primanja, imati porodicu – bilo je teško. Desila se situacija da smo mi već planirali da se vratimo u Srbiju, da krenemo tamo da živimo, međutim taj gospodin je došao i dok smo menjali kartu, on me je pitao – koliko dugo radiš ovde? Ja sam rekao ‘ovo je svega par meseci star posao’, a on je rekao ‘Aha, sad si u fazi da hoćeš ovo da zatvoriš. I u tom trenutku je bio šok – da, baš sam u toj fazi“, seća se Ivan.
„Ja sam se sa nekom pozitivnom energijom vratio kući, prošao kroz te uličice u kraju, kao i obično javio se prodavcima, porazgovarao sa policajcima, prošao kroz kapiju, ušao u kuću i rekao sam u tom trenutku supruzi – mislim da bi trebalo još par meseci da pokušamo ovde. I bili smo u pravu. Mislim da bismo napravili veliku grešku da smo se vratili“, rekao je Ivan.
U godinama koje su usledile pokazalo se da nije grešio ni tadašnji ambasador Indonezije u Srbiji Semjuel Samson, kada ga je na početku poslovanja ohrabrivao – tvoje vreme će tek doći.
Danas agenciju koju ovaj Paraćinac vodi preporučuju mnoge ambasade iz regiona Balkana, ali i ostala diplomatska predstavništva u Džakarti. Ugostili su brojne poznate ličnosti, među kojima i zvaničnike iz Srbije, glumce, sportiste
IZVOR: RTS I FOTO/VIDEO: RTS
