Od parohije u američkoj dijaspori do neumornog puta propovedi – život u službi i posle službe
Kada se u Nišu okupila publika povodom Svetosavske akademije, mnogi su znali da ih ne očekuje samo svečana beseda, već susret sa čovekom čija reč ima težinu iskustva. Protojerej-stavrofor prof. dr Miloš Vesin, dugogodišnji sveštenik i profesor Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve u Libertvilu, pojavio se pred niškom publikom tiho, bez pompe – ali sa porukom koja ostaje.
Njegov povratak u Srbiju pre tri godine, nakon više od tri decenije službe u Americi, formalno je označen kao odlazak u penziju. Suštinski – bio je to početak jedne nove, intenzivne etape.
ČIKAGO – TRI DECENIJE SLUŽENJA LJUDIMA
Rođen u Novom Sadu, otac Miloš je više od 30 godina bio paroh Crkve Svetog Arhangela Mihaila u Lensingu, u čikaškom predgrađu. Ta parohija nije bila samo bogoslužbeni prostor, već mesto okupljanja, razgovora, duhovnog osnaživanja i identitetskog opstanka srpske dijaspore.
Paralelno sa parohijskom službom, predavao je na Bogoslovskom fakultetu u Libertvilu, gde je i danas aktivan, a njegovo obrazovanje – teologija, psihologija i muzika – davalo je njegovim besedama prepoznatljivu širinu. Upravo taj spoj učinio ga je jednim od najslušanijih savremenih pravoslavnih govornika, i to ne samo u crkvenim okvirima.
„MI SE NE PREPOZNAJEMO PO JUTJUBU, NEGO U HRISTU“
Danas ga mnogi znaju sa YouTub-a, gde se njegove besede i razgovori masovno dele. Ipak, on sam prema toj popularnosti ima jasan otklon:
„Ljudi mi često priđu i kažu: ‘Mi vas znamo sa YouTub-a.’ A ja tada kažem – ne, ne znate vi mene ni sa predavanja ni sa Jutuba. Mi se zapravo prepoznajemo u Hristu. To je osnova našeg prepoznavanja. Sve ostalo je sekundarno.“
Iako ne potcenjuje značaj savremenih medija, ističe da oni mogu biti samo most, ne i cilj.
PENZIJA KOJA JE POSTALA PUT
Na pitanje o penziji, otac Miloš odgovara bez dileme: „Sveštenik nikada ne ide u penziju. Ja sam penzionisan sa parohije, ali sam i dalje aktivan.“
Statistika njegove „penzije“ zvuči gotovo neverovatno: „Jednom sam računao da sam od prvih 460 dana u penziji, čak 410 bio na putu – od Australije do Afrike, Evrope, Amerike, Kanade, Rusije i Balkana.“
Ta putovanja nisu turistička. Ona su nastavak njegove misije – susreti, predavanja, razgovori, liturgije. Kako često ističe, teologija bez lične odgovornosti i duhovnog iskustva ostaje nedovršena.
ISTA PITANJA, ISTI BOL – SVUDA
Bez obzira da li govori u Americi, Austriji, Crnoj Gori ili Srbiji, pitanja koja ljudi postavljaju gotovo su ista: „Suština ljudskog bola, patnje, praznine i tuge svuda je ista. Bez obzira da li su ljudi rođeni ovde pa otišli ili su peta generacija Srba rođenih u Americi – svaka suza ima isti procenat soli. Pre svega duhovne.“
U tim susretima, kaže, vidi lica koja traže smisao, sigurnost i potvrdu da nisu sami.
„Ono što je najlepše i najvažnije, a zapravo i najsadržajnije, jesu pre svega bogosluženja u svim tim mestima, u mnogim državama i na mnogim kontinentima na kojima sam bio i na kojima jesam. Jer sam, Bogu hvala na snazi koju mi daje, uvek u pokretu. Najinteresantniji su ti susreti sa živim dušama živih ljudi. Veoma često, kako na predavanjima, tako i posle predavanja tokom pitanja i odgovora, susrećem veoma bliske, rekao bih čak i poznate poglede.“
NIŠ – SVETOSAVSKA PORUKA ZA DANAŠNJE VREME
Beseda u Nišu bila je prirodan nastavak tog puta. Govoreći o Svetom Savi, otac Miloš nije govorio o istorijskoj figuri, već o živom principu koji i danas oblikuje čoveka. U središtu njegove poruke bio je mir — ali ne kao politička parola, već kao unutrašnje stanje.
Poručio je da svet danas o miru govori više nego ikada, a da ga ima manje nego ikad, jer ga traži na pogrešnim mestima. Pravi mir, naglasio je, nije rezultat diplomatije ni spoljašnjih dogovora, već dar Božji i plod unutrašnjeg preobražaja čoveka:
“Mir se ne zadobija za zelenim stolovima… mir je ono na šta nas poziva početak svake liturgije: u miru Gospodu se pomolimo.“
Centralna poruka besede bila je da je misija Svetog Save i danas savremena jer prevazilazi vreme i prostor. Sveti Sava je predstavljen kao mirotvorac i trajni duhovni uzor naroda, a njegov put kao poziv svakom čoveku da postane „svetlost svetu“.
Vesin je podsetio da misija Crkve nije udaljena ni apstraktna, već svakodnevna: „Svaki naš grad, svako selo, svaka kuća danas je polje misije.“
Govoreći o raseljenom narodu, oslonio se i na svoje decenijsko iskustvo u dijaspori. Raseljavanje Srba, rekao je, nije samo ekonomska sudbina već i deo duhovne odgovornosti — narod koji nosi svoje nasleđe pozvan je da ga svedoči gde god živi. Vera, dodao je, ne postoji bez dela: „Vere i ljubavi bez dobrih dela niti ima, niti može biti.“
Najemotivniji trenutak besede bila je priča o devojčici Milici, jedinom detetu u srpskoj školi u Prizrenu. Na pitanje zašto je ostala, odgovorila je: „A recite vi meni, oče, ko bi ovde recitovao za Svetog Savu da sam ja otišla?“
Taj odgovor Vesin je označio kao najčistiji izraz svetosavske svesti — zavet da neko mora ostati, svedočiti i čuvati identitet.
Besedu je zaokružio pozivom na povratak smirenju, svetosti i delatnoj ljubavi kao jedinom putu ka istinskom miru i opstanku naroda.
REČ KOJA OSTAJE
Iako se vratio iz Amerike i formalno završio jednu dugu službu, otac Miloš Vesin danas je možda prisutniji nego ikada. Njegova reč putuje, susreće, teši i opominje – bez obzira na granice.
Kako sam kaže: „Ovde na zemlji nemamo postojanog grada. Sve dok to znamo – na sigurnoj smo strani“, ukazujući da istinska pripadnost ne zavisi od geografije, već od vrednosti koje čovek svedoči svakodnevnim životom. A publika, bilo u Nišu, Čikagu ili negde između, to prepoznaje.
PIŠE: ANA VELJKOVIĆI FOTO: NCPD BRANKO
