Kraj godine se približava i vreme je polako za svođenje računa. Uprkos koroni koja nastavlja da ugrožava ljudske živote, svet ipak funkcioniše, pa i filmska industrija. Šta je to što je obeležilo 2021. godinu po izboru nekih značajnih svetskih medija kada je film u pitanju?
Ove godine se čini kao da je svaki dobar film i argument zašto su filmovi važni. Postoji mnogo anksioznosti, vezanih za pandemiju, oko toga kako bi budućnost umetničke forme mogla da izgleda, piše “Njujork Tajms“ i donosi svoj izbor top 10 filmova.
„Summer of Soul“ (Kvestlove)
Ovaj dokumentarac o seriji koncerata na otvorenom u Harlemu 1969. godine, preplićući zapanjujuće snimke nastupa, sa intervjuima sa muzičarima i publikom, je snimak čiste radosti. Postava je sam panteon crnog genija, uključujući Stivija Vondera, Slaja Stouna, Stejpls Singerse, Mahaliju Džekson i mnoge druge. Ali film je više od vremenske kapsule: to je lekcija iz istorije i argument zašto je umetnost važna – i šta može da uradi – u vremenima sukoba i anksioznosti.
„Bad Luck Banging or Looni Porn“ (Radu Jude)
Od svog tvrdog uvoda do razularenog zaključka, ovaj rumunski film koji prkosi kategoriji i skoro previše dobro hvata očajno, ljutito, iscrpljeno raspoloženje sadašnjosti. Učiteljica u Bukureštu (briljantna, neustrašiva Katia Pascariu) shvata da joj je posao ugrožen nakon što je seks-snimak koji je napravila sa svojim mužem postao viralan. U međuvremenu, pandemija Kovida i tinjajuća neprijateljstva između kulture i rata pretvaraju svakodnevni život u pozorište tuge i anksioznosti.
„Moć psa“ (Džejn Kempion)
Danas radi mnogo talentovanih, kompetentnih, zanimljivih filmskih stvaralaca. Ali, tu je i Džejn Kempion, koja se bavi bioskopom na sasvim drugom nivou. Veština koja je vidljiva u ovom velikom vesternu velikog neba — slike, muzika, kontrapunktni nastupi Benedikta Kamberbača, Kirsten Danst, Džesija Plemonsa i Kodija Smit-Mekfija — evociraju najbolje tradicije holivudskog pripovedanja starog stila. Ali nema ničeg ustaljenog ili konvencionalnog u načinu na koji se Kempion bavi romanom Tomasa Sevidža o ljubomori, moći i seksualnim intrigama.
„Petite Maman“ (Selin Skiama)
Smrt bake, tuga roditelja, sticanje novog prijatelja — ova obična iskustva, koja se dešavaju tokom nekoliko nedelja u životu osmogodišnje devojčice, daju osnovnu narativnu strukturu ovog savršenog filma. Da li će se najbolje opisati kao bajka o modernim haljinama, priča o psihološkim duhovima ili niskotehnološka fantazija o putovanju kroz vreme zavisi od vas. Ono što je sigurno je da predstave Žozefine i Gabrijele Sanc, bliznakinje iz stvarnog života koje glume moguće imaginarne prijatelje, imaju jasnoću i čistoću koju Skiama („Portret dame u plamenu“) koristi za maksimalni emocionalni udar.
„Bring Iour Ovn Brigade“ (Lusi Voker)
Ovaj mučni dokumentarac o požarima u Kaliforniji takođe je, gotovo slučajno, istraživanje polarizovanog, haotičnog, samoporažavajućeg odgovora zemlje na pandemiju Covida. Slika koju Voker slika je komplikovana, delom zato što su ljudi takvi: glupi, velikodušni, nepromišljeni i hrabri. Film jedva da je optimističan, ali njegova otvorenost, saosećanje i intelektualna strogost pružaju tampon protiv očaja.
„Ostrvo Bergman“ (Mia Hansen-Love)
U godini kada su se širile glasine o smrti filmske produkcije zajedno sa svim ostalim lošim vestima, bilo je divno naići na ovo toplo, ironično, emocionalno pametno istraživanje filmske ljubavi. Dva filmska stvaraoca putuju na Faro, švedsko ostrvo gde je Ingmar Bergman živeo i radio, i otkrivaju ili da su filmovi život, ili da u životu postoji nešto više od filmova.
„Vozi moj auto“ (Rjusuke Hamaguči)
Pozorišni umetnik (Hidetoši Nišijima), odnedavno udovac, putuje u Hirošimu da režira eksperimentalnu verziju Čehovljevog „Ujka Vanje“. Mlada žena (Toko Miura), takođe pogođena gubitkom, angažovana je kao njegov vozač. Iz ovog scenarija – i iz novele Harukija Murakamija – Hamaguči gradi nenaglašenu, višeslojnu meditaciju o složenosti ljudske veze. Duh Čehova lebdi u pozadini i počastvovan je nesentimentalnim, saosećajnim poštovanjem filma prema njegovim likovima.
„Memoria“ (Apičatpong Verasethakul)
Verasethakulovi filmovi prkose sažetku ili jednostavnoj kategorizaciji. Opisati ih da su kao iz snova je nepotpuno, jer nikad ne znate ko sanja. U ovom slučaju, to bi mogla biti Džesika (Tilda Svinton), škotska emigrantkinja koja živi u Kolumbiji. Ili bi to mogli biti posetioci vanzemaljaca, režiser, Zemlja ili samo vreme. Ono što je sigurno jeste da ovaj film izoštrava čula i aktivira emocije koje nisu ništa manje moćne da ih je nemoguće imenovati.
„Priča sa zapadne strane“ (Stiven Spilberg)
Nekako su Stiven Spilberg i Toni Kušner — i energična mlada ekipa Džetsa i ajkula — izveli iznenađujući kinematografski udar. Poštujući umeće i dobre namere originalnog scenskog mjuzikla, pretvorili su ga u nešto hitno, moderno i uzbudljivo. Ima mnogo toga da se otkrije u gestovima poštovanja i revizionizma u filmu, ali uglavnom postoje velike emocije, nezaboravne pesme i nepokolebljiva vera da će iskrenost uvek biti jača od cinizma.
„The Velvet Underground“ (Tod Hejns)
Kao i „Summer of Soul“, i ovaj dokumentarac vraća muziku šezdesetih godina prošlog veka u duhu koji je više istorijski nego nostalgičan. Umesto da okupi današnje muzičare da oda počast svojim precima, Hejns se koncentriše na Velvete u njihovom trenutku i na umetničku scenu koja ih je iznedrila. Posebno se fokusira na njihove veze sa eksperimentalnim bioskopom koji je cvetao u Njujorku, rad koji inspiriše njegov sopstveni cerebralni, vizuelno gust stil pripovedanja.
IZVOR: NOVA I FOTO: PRINTSCREEN
