Marta Milošević-Branković rođena je u Beogradu. Završila je dva smera na osnovnim studijama na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Tokom studija klavira bila je laureat mnogih inostranih i domaćih takmičenja i stipendija, uključujući i dobijenu stipendiju koju je država Srbija dodelila za uspešan razvoj koncertne karijere u Sjedinjenim Američkim Državama. Završila je i dve magistrature i održala je preko stotinu solističkih koncerata širom istočne obale Amerike. Tokom svoje karijere snimala je za televiziju i radio u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Srbiji, i Češkoj. Marta je takođe i vlasnik i umetnički direktor Muzičke škole ,,Ađitato“ u Majamiju.
,,Samodisciplina bez talenta često može postići zapanjujuće rezultate, dok talenat bez samodiscipline neizbežno dovodi do neuspeha“ rekao je američki novinar Sydney Harris. Naš sagovornik je neko ko je napravio najbolju kombinaciju za uspeh, a to je talenat sa besprekornom samodisciplinom. Već u toku prvog kontakta sa njom osetićete upravo tu besprekornost, samodiciplinu i veliku odgovornost, što je dokaz svakog velikog čoveka.
Poštovana Marta, Vi ste neko ko je diplomirao klavir na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu sa najvišim prosekom, a pritom kao najmlađi student u generaciji. Da li to znači da je Vaše muzičko obrazovanje teklo ubrzanim tokom u odnosu na Vašu generaciju od samog početka školovanja ili je to usledilo kasnije?
Počeću odgovor na ovo pitanje sa izrekom omiljenog pisca Margaret Diras ,,Suviše rano za mene je već bilo kasno.“ Smatram da što se ranije otkrije karijerni put i odredi šta ćete biti u životu je bolje i daje više šansi za usavršavanje. Takođe mislim da svet daje lepšu perspektivu mladom oku.
Imala sam šest godina kada sam znala da ću biti pijanista i da, mnogo je pomoglo što sam u sve ušla rano. Sa 20 godina sam već završila akademiju i to mi je dalo odskočnu dasku za svet, jer nažalost u svetu se uvek više vrednuju mlađi ljudi. Moje kolege koje su otišle u svet u kasnim dvadesetim ili ranim trudesetim nisu imali moja iskustva i moju veru u uspeh iz svetskog ugla.
Početkom 20-tih godina otpočeli ste solo internacionalnu karijeru i već tada ste najveće ovacije izazivali kod Američke publike. Danas, sa ovim sadašnjim iskustvom nakon 17 godina života i održavanja koncerata u Americi, da li i dalje imate istu odgovornost i uzbuđenje kada svirate pred američkom publikom? Kakva je američka publika u odnosu na našu?
Mislim da američka publika uvek daje veću šansu umetnicima koji hoće da podele energiju sa njima. Amerikanci kao narod su generalno više otvoreni od evropljana u svakom smislu. Takođe, u Americi se uvek traži talenat, novina i potreba za nečim njima neistraženim. Često sam bila pozitivno iznenađena američkim razumevanjem srpske klasične muzike koja se nalazi na mom albumu Crni Labud klavira, a posebno razumevanjem mojih autorskih kompozicija. Dotakla ih je etno nota moje kompozicije ,,Rat“ ili kompozicije ,,Memento Mori“. Razumeli su moju emotivnu misao i to je mnogo značilo i baš zbog toga omiljena publika mi je i dalje američka publika pored svih svetskih publika gde sam svirala.
Viktor Rozenbaum, Džerom Rouz, Majkl Oelbaum, Dmitrija Baškirova i Dmitrij Rahmanov neka su od imena najpoznatijih pijanista sa kojim ste imali priliku da radite na Internacionalnom klavirskom institutu u toku svojih osnovnih i magistarskih studija. Kakva su Vaša sećanja iz tog perioda?
Vreme u Njujorku 2005. godine je bilo zaista dragoceno za mene i pomoglo mi je da napravim dalje odluke. Jednom kad se svira pred takvim profesorima i dobiju lepe kritike teško se zaustavlja ili više sumnja. Majkl Oelbaum je bio profesor i na Džulijard školi i on je najviše radio sa mnom i proveo vremena što je za mene u ranim dvadesetim imalo neviđen uticaj. Takođe, Džerom Rouz je bio zaista zainteresovan da ja i ostanem u Njujorku kod njega u klasi mada je klasa Dmitrija Rahmanova prevagnula i ostala sam na Ruzvelt Univerzitetu u Čikagu zbog jednog dubljeg razumevanja, slične životne priče, repertoara i generalne ljudske srodnosti.
Dokaz da ste na njih ostavili snažan utisak je taj da ste uz pomoć Dmitrij Rahmanova i došli u Ameriku. Kako je došlo do te prilike i šta je ono što je prevagnulo u odluci da dođete na drugi kontinent?
Moj dolazak u Ameriku je bio neminovan samo se čekao pravi trenutak. Zapravo pijanistkinja Tatjana Ranković je zaslužna za moj konačni odlazak. Tatjana je 2001. godine gostovala u Beogradu na Akademiji gde je držala master kurs. Ja sam se slučajno pojavila i kao poslednji student kursa odsvirala solo verziju ,,Rapsodije u plavom“ Džordža Geršvina sa čime sam je oduševila i nakon čega je krenula priča kako i šta dalje. Tatjana je bila vrlo zainteresovana da mi pomogne i rekla je da sam ja kalibar za Ameriku.
Ona je pomenula prijatelja i fenomenalnog pijanistu Dmitrija Rahmanova i dala mi njegov kontakt. Ja sam ga odmah kontaktirala poslala par mojih snimaka nakon čega me je on direktno pozvao da dođem na audiciju za master studije na Ruzvelt Univerzitetu u Čikago. Ostalo je istorija.
Drugu magistraturu ste završili u klasi profesora Kemala Gekića, koji je rođen u Splitu i koji je radio na Akedimiji umetnosti u Novom Sadu. Sa Vašim profesorom ste imali priliku da svirate u duetu. Kakav je osećaj svirati rame uz rame sa svojim profesorom?
Smatram sviranje sa Kemalom jedan od vrhunaca moje solo karijere i momenat kad se mnogo toga za mene i u meni promenilo. Momenat proviđenja kad idol postane kolega je nezamenljiv i sve se zaista desilo prirodno na obostranu inicijativu. Mi smo prvo svirali na velikom koncertu u Majamiju za koji smo dobili odličnu kritiku od poznatog kritičara Lorensa Badmana gde smo nazvani ,,Tour De Force“ pa smo nakon koncerta snimili ceo duet audio koji se i dan danas emituje po radijskim stanicama Amerike i nalazi na mom albumu Crni labud klavira. Imamo plan da sviramo ponovo, ali to mora da ostane iznenadjenje.
2018. godine potpisali ste ugovor sa poznatom produkcijskom kućom Parma Recordings i izdali ste svoj prvi solo album pod nazivom Black Swan of Piano (Crni labud klavira). Album je uvršćen u top dvadeset albuma za 2019. godinu gde se našao na zavidnom broju pet na listi. Kada bi Vaša publika mogla da očekuje Vaš drugi album i da li verujete da može nadmašiti uspeh prethodnog?
Moj drugi album ,,Marta, The Tempest“, treba da izađe ove godine za istu producijsku kuću Parma Recordings sa kojom planiram mnoge projekte. Verujem da je drugi album bolji u svakom smislu, ali takođe znam da će biti teško pobiti slavu ,,Crnog labuda klavira“ jer je Crni labud moje najveće iznenađenje u karijeri i potpuni neplanirani uspeh. Ipak, drugi album mi se čini zreliji, klasičniji i posebniji u svakom smislu. Mislim da je više intiman i obeležava jedan novi momenat u mojoj pijanističkoj karijeri. Nadam se da će svetska publika to prepoznati.
Neretko ljudi koji nisu izvođači nemaju ni predstavu koliko osobe koji se odluče da se bave muzikom vežbaju na instrumentu koji sviraju već od početka muzičkog školovanja. Koliko u proseku provodite vremena vežbajći?
Vežbanje klavira je stil života. Mentalni i fizički rad je konstantan i vežbanje je navika koja se stiče i neguje. Pred koncerte vežbanje je konstantno i dešava se nekoliko puta na dan. Pred snimanja vežbam uglavnom noću, jer u potpunom miru mogu sve da čujem, svaki detalj. Kad pogledam unazad, ja sam ceo život vežbala, ali sam tek pre jedno 10 -15 godina naučila ,,pametno“ da vežbam i da znam na čemu treba raditi iznutra.
Da li smatrate da je talenat važan i u kojoj meri u odnosu na rad i vežbanje?
Davno sam procitala da je Albert Ajnštajn negde rekao: ,,Od sto posto ljudskog potencijala, devedeset i pet posto je rad, ako nam je Bog dao talenat onda ga imamo samo četiri posto, a jedan preostali posto je sreća da radimo sa pravim ljudima u pravo vreme“. Ja živim po ovoj mantri i vrlo verujem u ovu izreku. Upoznala sam vrlo talentovane pijaniste koji su bili lenji i koji ništa nisu postigli i prosečne pijaniste koji su zasenili svet svojom karijerom jer su svojim radom postigli čudo.
S obzirom na to da imate iskustva na Evropskim turnejima i kao predavač, kako se osećate u toj ulozi i da li smatrate da podjednako dobro plivate i na tom teremnu?
Kad sam stekla izvođačko iskustvo dogodilo se da sam često držala predavanja o performansu i o teoriji performansa pred studentima koja su zaista dobro prošla. Studenti i kolege smatraju moja predavanja vrlo inspirativnim i čest sam gost na lokalnim univerzitetima. Često na mojim predavanjima pokazujem studentima kroz moja sviranja određene metode i trikove tako da se klavir kao instrument koristi i na predavanju. U Evropi sam takođe predavala na mojim turnejama i bilo je vrlo zabavno.
I za kraj ovog intervjua, možete li nam reći kako izgleda jedan slobodan dan Marte Milošević-Branković? Šta je ono u čemu uživate i na koji način punite baterije?
Ovo mi je omiljeno pitanje jer me niko nikad ne pita o mojim privatnim trenucima. U Majmiju volim da ustanem rano i kad odvedem sina u školu idem na plažu da meditiram. Nakon toga provodim vreme sa svojim suprugom i našim životinjama. Slobodnim danima takođe volim da izađem uveče i osetim energiju Majamija.
Našoj sagovorici želimo puno uspeha u predstojećem radu, ali ni najmanje ne sumnjamo da će biti izvanredna u svemu što radi kao i do sada. Do iščekivanja Martinog novog albuma, slušaćemo prethodni i uživati u brilijantnim izvedbama ove sjajne i nesvakidašnje pijanistkinje.
PIŠE: SUZANA GAJIĆ RADIVOJEVIĆ FOTO: PRIVATNA ARHIVA
