Marica Stražmešter je najbolja plivačica Srbije leđnim stilom. Dvostruka učesnica Olimpijskih igara, višestruka polufinalistkinja evropskih prvenstava, učesnica svetskih prvenstava i aktuelna višestruka rekorderka. Postavila je šest nacionalnih rekorda koji su i danas aktuelni.
Ona živi i radi u Čikagu, ali Srbiju posećuje svake godine. Rođena je u Kikindi, a Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja završila je u Novom Sadu. Da je njeni sugrađani nisu zaboravili govori nam i činjenica da je postala prva legenda “Jezera”, kikindskog hrama sporta.
Marice, živela si u Španiji nekoliko godina, a proputovala kroz dosta država i gradova. Kako si dobila zelenu kartu i odlučila za život u Americi?
Razmišljala sam gde bih mogla da živim, gde će moj posao biti cenjen i plaćen i javila mi se želja za odlazak u Ameriku. Imala sam turističku vizu, otišla sam u Čikago i vrlo brzo sam našla posao u struci. Boraveći u Americi saznala sam da kao dvostruka olimpijka i trener plivanja imam prava da konkurišem za O1 radnu vizu koja mi je i odobrena. Dobijanje te vize omogućilo mi je da apliciram za zelnu kartu koju su mi takođe vrlo brzo odobrili. S obzirom na to da sam promenila mnogo država i gradova, ne bih mogla da kažem da ću u Americi ostati zauvek, ali za sada mi se dopada.
Plivanje treniraš još od detinjstva. Zašto si se odlučila baš za taj sport i kada su tvoji treneri uvideli da si talentovana?
Plivanje treniram od svoje devete godine, a pre toga sam trenirala sportsku gimnastiku. Grad u kome sam rođena, Kikinda, tada nije pružao puno mogućnosti kada je sport u pitanju. Odlučila sam se za plivanje zbog simpatije. Dečak koji mi se dopadao je trenirao plivanje pa sam i ja otišla na bazen da se učlanim. Tako je sve počelo. Još tada moj trener Dragan Markovljević mi je rekao da posedujem veliki talenat za plivanje, pogotovu leđnim stilom. Nekoliko godina kasnije, u Zavodu za sport na Košutnjaku psihološka i fizička testiranja pokazala su da sam kandidat za ozbiljne uspehe u sportu. Nakon toga sam krenula da treniram sa Slobodanom Bokalićem koji je bio ozbiljniji i zahtevniji trener. On je još tada, sa mojih 15 godina, tvrdio da mogu da preskočim sva državna i evropska takmičenja i da ciljamo na Olimpijske igre.
Najbolja si plivačica Srbije, leđnim stilom. Šta te motivisalo za takve uspehe?
U svakoj fazi života sam imala drugačiji motiv za uspeh odnosno ono što mi je uspeh donosio. U ranijem uzrastu, kada finansije nisu bile nagrada, motiv da se bavim plivanjem je bio samodokazivanje ali i dokazivanje drugima, bližnjima, prijateljima i okolini da sam vredna i spremna za velike korake. Kasnije, od srednje škole, kada sam postala član reprezentacije Srbije, pa do prvih Olimpijskih igara motiv mi je bio zdraviji i kvalitetniji način života. Videla sam da preko sporta mogu da putujem, da dobijem besplatne studije ili da promenim mesto boravka i da me u školi više cene jer sam reperezentativac. Kada sam otputovala u inostranstvo, u nekim zrelijim godinama motiv za bavljenje sportom, pored zdravog načina života, bile su i te privilegije koja sam dobijala zato što sam profesionalni sportista.
Da li je odlazak na Olimpijske igre u Sidneju zapravo bio tvoj i cilj tvojih trenera od pionirskih dana?
Moj trener Boda jeste ciljao da odem na Olimpijske igre. Za njih sam se pripremla u Španiji, jer sam tamo i živela tada. U vreme Olimpijskih igara u Sidneju, ja sam imala osamnaest godina, nisam bila mentalno spremna za to i uplašila sam se. Ipak sve je ispalo odlično. Posle Sidneja vratila sam se u Kikndu, jer sam morala da završim srednju školu i da se pripremam za fakultet. Ostavila sam plivanje, pa plan mog trenera za Olimpijske igre u Atini 2004. godine se nije ostvario. U sportu kao i u bilo kojoj drugoj aktivnosti trebate postavljati ciljeve i planove za budućnost da bi Vaš put i energija koju ulažete dobili pravi smisao.
Godine 2001. si ostavila plivanje. Koliko je teško bilo da se nakon pauze vratiš plivanju?
Tih šest godina pauze su bile i najteži deo mog života jer sam morala da zapostavim plivanje, a to je bila moja velika ljubav i pritom sam osećala da nije trebalo to da uradim. Nakon toga otvara mi se poslovna ponuda u Madridu da radim kao trener plivanja. Tamo me je zapazio jedan od najboljih trenera u mojoj karijeri Huan Kamus (Juan Camus) koji je već radio sa olimpijcima. Prišao mi je i pitao me da li bih plivala sa njim, da malo pomognem regionalnoj ligi. Nekoliko meseci je bilo jako naporno, osećala sam fizičke bolove jer šest godina pauze je uradilo svoje. Ipak, brzo sam se vratila na zdrav režim života i pregurala sam taj period. U martu, kada je bila ta regionalna liga ja sam otplivala nov državni rekord Srbije, a nakon toga se desila eksplozija u rezultatima ali i u mojoj fizičkoj i mentalnoj pripremi.
Nakon toga sledi učešće na Olimpijskim igrama u Pekingu (trka 100m, leđno). Kakav je osećaj bio biti deo toga po drugi put?
Uspeh na Olimpijskim igrama u Pekingu je jedan od mojih najvećih uspeha, to je za mene bila kruna mog uspeha. Fenomenalno sam plivala, postavila sam nove državne rekorde, a samo iskustvo pošto sam bila starija i zrelija je bilo nesvakidašnje i u smislu druženja sa ostalim sportistima, komunikacija sa celim olimpijskim timom i sve ostalo. Mislim da je moje plivanje bilo fenomenalno i nije moglo da se poredi sa prethodnim Olimpijskim igrama.
Šta ti je donelo učešće na Olimpijskim igrama u Sidneju i Pekingu i koliko ti je to značilo?
Donelo mi je dosta toga, živela sam u Španiji, profesionalno sam napredovala ali i finansijski. Moram da spomenem da plivanje nije profesionalni sport već amaterski, od plivanja nema zarade i ne potpisuju se nikakvi ugovori. Ipak, moje akademsko zvanje i postignuti uspesi u plivanju omogućili su mi da radim i kao trener plivanja, tako da sam uvek bila i sportista i trener. Posle tih Olimpijskih igara život mi je definitivno postao kvalitetniji i bolji na svakom polju.
Kao trener plivanja radila si u Srbiji, zatim u španskim plivačkim klubovima i amerčkim međunarodnim školama. Sada u Čikagu imaš svoju plivačku akademiju?
Trenerskim poslom se bavim već nekih 20 godina. Radila sam za američku srednju školu “Northside Prep College”, zatim za plivački klub “Chicago Wolfpack”. Takođe, nekoliko godina sam provela radeći kao trener u Nike kampovima, a 2018. godine rešila sam da otvorim svoju kompaniju “Pro Aquatics Academy” u Čikagu. Kao trener plivanja držim privatne časove jedan na jedan ili eventualno dva na jedan. Nemam svoje bazene niti lokaciju, već podučavam one koji imaju sopstveni bazen. To su osobe različitih starosnih doba, ali moraju biti plivači. Ja ne podučavam plivanjem, već radim sa plivačima na tehnici i kondiciji.
Koliko se pristup plivanju kao sportu razlikuje u Americi u odnosu na Srbiju?
U Americi je plivanje sport bogatih i imućnih ljudi. Priprema sportiste u Americi zavisi od roditelja, oni su ti koji finansiraju treninge, opremu, putovanja i to je drugačije u odnosu na Srbiju. Ekonomski standard u Srbiji ne diktira da li ćete se baviti plivanjem ili ne, čak je plivanje i dostupno svima. U Americi su čak i individualni treninzi jako skupi, a dosta se radi i na psihološkoj pripremi plivača što u Srbiji nije slučaj.
Šta bi kao iskusan trener poručila roditeljima čija deca žele da se bave plivanjem?
U Americi su školski i akademski uspesi jako bitni, pa je sport po strani. Roditeljima čija se deca opredele za plivanje bih poručila da podrže i prate svoju decu jer je to veoma važno za razvoj deteta u sportu. Veoma je bitno da se taj odnos između trenera, sportiste i roditelja neguje. Roditelji su uvek dobrodošli da prisustvuju treningu, ali oni ne treba da se mešaju u sadržaj treninga. Trener brine o tome šta se dešava na bazenu, a roditelj vodi računa o detetu, njegovom načinu života i zdravoj ishrani van treninga.
Marica Stražmešter, višestruka šampionka Srbije i Balkana i dvostruka olimpijka, primer je kako bez obzira na to koliko ste mladi i koliko Vas neki spoljašni faktori ograničavaju uspeh može biti postignut ako Vas pokreće ljubav prema onome što radite. Marica je sebi, okolini ali i svetu pokazala kako je moguće pomeriti granice i postići neverovatan uspeh bez obzira na to iz koliko malog mesta dolazite. Ukoliko u Čikagu želite da trenirate plivanje Maričina škola plivanja Vam stoji na raspolaganju, a za više informacija možete da zapratite njen Facebook i Instagram nalog.
PIŠE: MARINA VUČKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
