Psiholog i psihoterapeut Jovana Stojković, u Beogradu ima psihološko savetovalište, ali drži i online seanse, pre svega za dijasporu iz Čikaga, mada joj se sve više klijenata javlja iz Beča i Bosne. Kaže da je najviše ljudi sa emotivnim problemima, kojima nedostaje ljubavi. Kaže da svaku seansu radi iz srca i da to njeni klijenti prepoznaju, osećaju, i ona od njih svakodnevno uči.
Kako se postaje psihoterapeut?
Diplomirani sam psiholog, nakon toga potrebna je edukacija za psihoterapeuta, još četiri godine. Imam evropski sertifikat, ja sam porodični psihoterapeut. To obuhvata mnoge oblasti, mladost, adolescenciju, brak, sindrom roditelja kada deca odu iz njihovog doma. Raznoliko je, obuhvata sve generacije, izazovno je.
Kako dolazite do klijenata u Čikagu?
Sa ljudima iz Čikaga sve je krenulo potpuno spontano, jedan dečko me je kontaktirao čim sam otvorila profil na mrežama, negde pre dve godine. I on me je preporučio drugima, krenule su onda preporuke od jednog do drugog.
POVEZANE VESTI
U metodu lečenja u Americi je fokus na lekovima, ja naravno nisam neko ko je protiv lekova, ali lek trenutno zamaskira teskobu, i ona se brzo vraća. Boljitak dolazi kada klijenti pričaju, razgovaraju, dok ne izbace sve iz sebe što ih je mučilo.
Koliko traju vaše seanse?
Sa nekim sam ljuduma konstantno po godinu dana, bez pauze. Ono što je nekako karakteristično za moje klijente iz Čikaga je da je većina njih, a imam ih više od dvadeset, došla u Čikago 2016. godine. Mnogo sam naučila od njih, promenili su me. Sa jednim momkom recimo imam seanse, koji je iz Srbije pobegao od neke svoje muke, od zapadanja u ćorsokak. U Čikagu radi, snalazi se, ali od svojih najbližih, porodice, koji su u Srbiji, nema nikakvo razumevanje. Ne veruju mu da se muči, da naporno radi kako bi zaradio novac. Od tih poremećenih odnosa očigledno čovek ne može da pobegne.
Da li je javljanje psihologu i dalje tabu?
Nije više, svakoga dana se otvara, širi se svest. Na seansama u Beogradu preovladavaju mladi ljudi, koji imaju 19, 20 godina. To me raduje jer će oni da se izgrade, da nauče ko su, ostaće im ta dobra osnova do kraja života. Meni fokus nikako nije ni zarada ni sticanje titula, več da njima, tim ljudima bude stvarno dobro. Stvarno sa svima njima radim punim srcem, i oni to osete, vraćaju mI višestruko.
Kakvi problemi muče ljude, može li da se napravi opšta slika?
Dok je bila pandemija, većina strahova je išla u tom pravcu, šta ću ako se razbolim, pa za klijente iz Čikaga, frka oko osiguranja. Sada imam dosta mladih majki, koje imaju decu sa poznatim partnerom, ali nisu u braku, čak ni u vezi sa njim. Majke koje su same. Zatim, imam roditelje čija deca ulaze u pubertet, kako se oni suočavaju sa tim, zatim sa decom u adolescentskom dobu, koja se odaju drogi, alkoholu. Ipak, najviše je ljudi sa emotivnim problemima, primečuje se manjak ljubavi, nepostojanje partnera. Ima obrazovanih cura koje rade po 16 sati dnevno, one jednostavno i ne stižu da izađu, da upoznaju nekog novog. Imam i klijente koji su u toksičnoj vezi, koji to i vide, raskidaju ali se opet vračaju istom partneru, jer su sami, usamljeni u Čikagu več godinama, te ih opseda strah od dodatnog gubitka i ostaju u vezi koja nije dobra za nijednog partnera.
Posebno ste vezani za klijente iz Čikaga?
Ono što je zanimljivo, samo za klijente u Čikagu sam uvela da mogu da imaju seanse i duže od sat vremena. Ne gledamo satnicu. Neko žuri da mi odmah ispriča sve, neko se već pri prvom susretu rasplače, i onda mi ne pada na pamet da ga isečem u tom trenutku, ako je prošlo sat vremena. Sve što mi klijenti pričaju je bitno. Nekada se dogovorimo da radimo na samopouzdanju, jer oni često dolaze sa potpuno izgubljenim samopouzdanjem. Ne idemo školski nego pratimo emocije. Tako je više njih počelo da mi predlaže može li seansa da traje dva sata. Često jedva čekaju da mi se jave, i to je sve meni simpatično. Mogla bih knjigu da napišem samo o tome sa kojih mi se sve mesta javljaju, neko se javlja iz kamiona, neko sa parkinga. Bitno je da se mi vidimo, gledamo u oči, meni često njihova mimika, grimasa, pokazuje kako se u tom trenutku osećaju, priča Jovana Stojković.
Da li svima nama pomaže otvoren i iskren razgovor, razgovor se nekako izgubio?
Razgovor generalno svima nedostaje, otuđili smo se. Često izgovaram jednu rečenicu, koja je nažalost istinita, bolna ali istinita – svako od najbližih želi da vam bude dobro, ali je u ljudskoj prirodi da onaj koji vas sluša ipak ne želi da vama bude bolje nego njemu samom. Svako ima svoje probleme, i često umemo da dok slušamo nekog bliskog, odmah ga osuđujemo. Kada to rade ljudi kojima verujemo, onda se zatvaramo. Nekom ko je u problemu najmanje je potrebna osuda. Niko od nas nije sudija. Ali svako radi u tom trenutku kako najbolje ume. Zato nam je potreban stručnjak. Ja ne smem da dajem finalne odgovore, nikome. Sa klijentom razrađujemo šta gubi a šta dobija, kada ima dilemu. Zato se i zahvaljujem mojim klijentima, jer da oni ne sarađuju sa mnom, nikada ne bismo mogli da uspemo da rešimo problem, priča Jovana Stojković.
Kako im pomažete da se otvore, da dođu do svojih najdubljih osećanja?
Svako može da završi psihologiju, ali je bitna energija koju donosi psihoterapeut, odnos između stručnjaka i klijenta leči, to je ključ svega. Oni se vezuju za mene, vraćaju mi se posle više meseci, kada im naiđe neki drugi problem. Ili, što mi je najdraže, vraćaju se da, kada izgrade sopstvenu sigurnost i postignu velike uspehe, javljaju mi se da podele srećne vesti sa mnom, jer im je to bitno. Uvek kažem, klijent i ja smo potpuno ravnopravni, Oni odlučuju da li ćemo o nečemu pričati ili ne, a moj je zadatak da ih ne ostavim na kraju seanse ranjive. Idemo polako, neko tek nakon pete ili šeste seanse reši da priča o gubitku roditelja i partnera, kada on bude spreman, tada pričamo o tim velikim traumama.
Koji su Vaši naredni koraci u karijeri, planovi?
Upravo sada upisujem još jednu edukaciju, pohvaliću se time, jako mi je to važno.
Ako želim da budem dobar terapeut, kod mene školovanje ne prestaje nijednog trenutka, stalno mora da se čita, da se pohađaju dobre edukacije, iz svakog psihološkog pravca. Dosta radim i sa decom, što zahteva posebno kompleksan pristup. Moj cilj je ostvaren, oduvek sam želela da imam privatnu praksu. Ne želim da se pretrpavam, znam da neke moje kolege imaju i po deset seansi dnevno, ali ja imam maksimalno četiri seanse na dan. Maksimalno sam posvećena svakom klijentu. Jednog dana volela bih da napišem knjigu, eto mogu da kažem da je to moj san. Takođe, u planu mi je da radim sa studentima, budućim psihoterapeutima.
Postoji li neki univerzalni savet, kako pomoći svakom, da prevaziđe problem?
I ja sam sama, pre otvaranja svoje prakse, morala da imam 200 sati ličnog rada na sebi, da bih se očistila od svojih frustracija, kako bih mogla da radim sa budućim klijentima. Ono što je ključno što govorim svojim klijentima, to je da ih naučim da u njihovom rečniku više ne postoje reči „moram“ i „ali“. Jer, koliko puta nas je sve život demantovao, da ništa ne mora da se desi. Kada to nauče, to im mnogo znači, jer nešto je moguće, ili bi trebalo da se dogodi, a i ako se ne dogodi, ne treba gledati negativno na to.
Ko Vam se sve javlja na online seanse?
Pored najvećeg broja ljudi iz Čikaga, sve je više klijenta iz Bosne, iz Beča. Ono što nam je između ostalog donela korona, to je da smo naučili da je moguće raditi online. Psihoterapija je izuzetno važna za ljude koji su anksiozni, koji imaju strah da dođu do mog savetovališta, kojima je najlakše da, kada to rade iz svojih domova, budu u svojoj sigurnoj bazi, da nemaju panične strahove od nepoznatog.
Psihoterapija je intiman čin, i niko ne zna osim mene o čemu mi pričamo, važno je da mi veruju. Zato im je često lakše da kontaktiraju sa mnom preko instagram profila, tako i odlučuju hoće li da počnu sa terapijama baš sa mnom ili ne. Često me pitaju kako sam uvek nasmejana, ali sve to jeste rad na sebi, a ja drugačije i ne bih mogla, uz osmeh objašnjava Jovana Stojković.
Kako se Vi opuštate, šta volite da radite?
Volim da pročitam dobru knjigu, i uvek je neka knjiga tu, uz mene. Obožavam i putovanja, i kada mi to vreme dozvoli, često putujem. Naravno, ono što me čini, i što me opušta, to je moje majčinstvo, imam troje dece i bavljenje njima mi je najvažnije i to me čini srećnom. A uvek naglašavam da, kada volite posao kojim se bavite, onda nemate nijedan dan radnog staža. Nakon posla, dobra knjiga i moja deca, to je moja snaga, ponosno ističe Jovana Stojković.
Razgovor završavamo na najbolji mogući način, a Jovana Stojković nastavlja da svojim klijentima ukazuje na sopstvenu snagu i u svom savetovalištu u Beogradu, kao i putem online seansi, po kojima je već prepoznatljiva i čime pokazuje da granice za nju ne postoje. Vama samo preporuka, pronađite je putem njenog instagram profila, ili svratite do njene klinike, saznaćete mnogo o sebi, a ona će se potruditi da i sami pronađete svoj najbolji put kroz život.
PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
