Grnčarski zanat – jedan je od zaštitnih znakova Srbije. Pomalo zapostavljen, ali skoro je dobio svoje mesto na UNESCO-voj listi.
Surovo zvuči, ali tako kažu oni koji od ovog posla jedu hleba: da nije bilo tužnih devedesetih, da smo krenuli u Evropu umesto u ratove i da tranzicione godine doneše pošteniju privatizaciju, zanat po kojem se selo kod Užica prepoznaje i koje prošle nedelje zaštiti Unesko, iščezao bi.
Bilo je kako je bilo – nesrećno, teško, siromašno – pa su se meštani Zlakuse iz propalih fabrika vratili vekovnom zanatu za grnčarskim točkom. Spasili su ga nestanka i u pradedovskom poslu našli su sebi egzistenciju.
Dvadeset i kusur godina kasnije njihove šerpe, lonci, pekači, sačevi, pržulje, svrstani su na reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska. Upisani su kao Zlakuško lončarstvo, uz obrazloženje da se proizvode po recepturi koja se više nigde ne primenjuje u svetu.
Više od 300 godina se u Zlakusi grnčarski zanat prenosi sa kolena na koleno.
„Moj deda Radenko, od koga sam naučio posao, a njega je obučio njegov otac, govorio je: „Sve, sve, ali treba imati zanat u rukama, da se preživi ako zatreba“. I stvarno je zatrebao tamo krajem prošlog veka kada je inflacija jela plate, i početkom ovog kada se fabrike počeše zatvarati. Tada je u selu bilo svega nekoliko majstora, uglavnom starijih ljudi, koji su se bavili grnčarijom. Kud će – šta će, vratiše se radnici selu i starom zanatu koji zahvaljujući tome opstade“ – priča za „Blic“ Darko Tešić, predsednik Udruženja lončara Zlakusa.
Grnčarski zanat opstao je i zahvaljujući Sofiji Bunardžić, akademskoj vajarki iz Užica, koja je 1995. godine, u ono vreme kada je tradicionalno lončarstvo bilo na izdisaju, ustanovila koloniju umetničke keramike „Zlakusa“. Kolonija je selo na sredokraći Užica i Požege uvela u svetske umetničke mape.
Tešići, Nikitovići, Šunjevarići, Lazići, Savići i Klopanovići. Deset zlakuških porodica je u članstvu Udruženja lončara, u svakoj od njih su u proseku dva majstora. I dalje proizvode na način kao što su to činili njihovi preci, ni pedalj nisu odstupili od recepture.
„Proizvodnja kreće vađenjem sirovine. Glinu iskopavamo u selu Vranjani, gde su je i naši dedovi vadili, i kamena u Rupeljevu. Kamen se samelje u sitnu granulaciju i pomeša sa glinom u odnosu 50:50. Od dve sjedinjene sirovine dobije se materijal koji se nanosi na grnčarski točak“ – prenosi tajnu zlakuških lončara Darko Tešić.
Na točku se, priča, prvo formira dno zavisno od veličine i oblika posude. Onda se formom „kobasica“ predmet zida do željene visine, na kraju oblikuje uz pažnju da bude gladak i da na njemu ne ostaju šupljine u koje bi zapadala hrana.
„Posuda se suši jedan dan, a zatim se na nju stavljaju ručke. Potom ide sušenje na sobnoj temperaturi koje traje od pet do sedam dana. Zatim se predmet seli u sušaru i dan-dva suši na dimu. Na kraju sledi pečenje ili u pećima ili na otvorenoj vatri, na temperaturi od 750 stepeni. Posle hlađenja šerpe, lonci i ostalo su spremni za upotrebu“ – kaže zlakuški grnčar.
„Srpski cepter“, kako u žargonu zovu zemljane proizvode, majstori prodaju u svojim domaćinstvima ili radnjama u Zlakusi. Nešto manje se zaradi na vašarima, a mnogo više izvozom u Sloveniju, Hrvatsku, Italiju i Australiju, gde su mnogi proizvođači našli svoja tržišta. Najbolje se prodaje leti, kada turisti kroz Zlakusu nagrnu ka Užicu i dalje prema Zlatiboru, Tari, Crnoj Gori.
Zbog epidemioloških prilika manje nego uobičajeno letos su u Zlakusi pazarili strani turisti, ali su ih nadomestili domaći koji su u nikad većem broju špartali ovim delom Srbije.
Nisu svi zlakuški lončari ostali verni tradiciji, neki su se okrenuli mašinskoj izradi. I oni svoje proizvode deklarišu kao zlakuške.
Od upisa na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa zlakuški majstori očekuju da se bolje izreklamiraju i da podmlade kadar koji bi u ovom poslu video sutra.
IZVOR: BLIC I FOTO: BLIC
